Српски сион

бр. 12.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 170.

Кад се год. 1893. састао св. архијерејски Синод ради попуњења упражњених еписконеких столица у епархијама Бачкој и Будимској, буде Г-ерман Опачић једио-

гласпо за Епископа Бачког изабран и на нревигању нотврду предложен и од Његовог Величанства превишњим решен.ем од 11. марта о. г. за Епископа Бачког потврђен.

историд ширеква секте нлзаренске/ ■Један одсек из повеЛе расмраве: „Назаренство, његова историја и суштина" од Владимира ДилттријевиЛа.

гарска је, као и Немачка, некако већ по географском свом положају згодно земљиште за развој равних вероисповести. Где данас, уз православне и римокатолике, има још и толики број уиитараца, јермена, лутерана, калвина, јевреја и других, иомешано и искомешаио ме!>у собом, ту свакако да ни од вајкада ие могаше душа човечја бити поштеђена од разних пропагандистичких навала; ту су морале и секте, у ужем смислу те речи, већ онда ровети. И заиста, ту се већ за првога доба реформације јавља уз њу још и анабаишизам, и то у такој мери, да се против љега морала дићи и сама државна. власт са свом суровошћу онога доба, и угушити га немилостиво, начином иосве нехришћанским. Но таман се стишали ти први вали, а јавља се одмах за тим ш/јшшам у скоро свима својим деноминацијама. Љегов утецај био је силан, особито на протестантске заједнице наше отаџбиие. 0 томе нас уверавају нарочито аскетске књиге и њихове песме, што су излазиле у 17. и 18. столећу на мађарском и словачком језику.* Но ми се расветљавањем ширења тих праваца у нашој отаџбини не мислимо бавити потање. Нама је овде главно, да прозборимо коју о ширењу учења Фрелиха, или за нас тачније: о ширењу назаренсшва, и то баш поглавито о његову ширењу у Уга/рској. Само што су иочетни трагови тога ширења некако тајанствено скривени у сиву маглу нрошлости, јер се назаренство ширило у први мах и врло споро, и врло спорадично, и врло скривено. А када је оно, тек око седамдесетих година, избило јаче на површину и обратило на себе пажњу свештенства и другог књижевног *.. бхећегепуј, стр. 54.

света, тада је већ било тешко продрети у његову прошлост, која је уз то била још и помућена крвавим догађајима у год. 1848 и 1849. И све што о томе има написано, то је само голо нагафање, а у многим појединостима има и јаких контрадикција. Једно је само сигурно, а то је то, да је ту веру први почео да нроповеда у нашој отаџбини •— Људевгт Хемшеји (Нетзеу Бајоз). Ми држимо, да је то могло бити овако: Људевит Хемшеји, ковачки момак из Сенпетера у заланској жупанији (2а1атедуе), беше врло иобожно однегован; још као дете био је познат са своје побожности. Када је навршио године, нође он, по обичају тадашњега доба, у свет — у „вандровку". Пребијајући се дакле од ковача до ковача, од места до места., досие он и у далеки Хауптвајл. Ту га налазимо око 1835-те године, еле баш онда, када је ту, као што видесмо, већ ухватила била. корена Фрелихова пијетистичко-баптистичка наука. Хемшеји, као већ врло побожан човек, али, дабогме, без сигурнога верског оријентирања, са великом жудњом иристане уз то учење у „светим зборовима" нашао је оно, за чим је тако давно чезнуо.* Нема сумње, да је Фрелих, који је баш у то доба проводио у Хајптвајлу своју идиличну љубав са Сузетом Бруншвајлеровом, нарочито бацио своје замке на тога немирнога странца, њему иосветио своју пажњу, њега тежио да за себе привеже, њега поучавао, њега специјално упућивао и гледао да у њему разбуди нововерско-мисионарски жар, како би после могао са собом понети у своју отаџбину и науку његову. * биећегепуј, на и. м.

* Овај одломак доносимо нашим читаоцима као оглед из горње расправе, која је од „Матице срдске" награђена (види 4. и 6. бр. овога диста1 и која се сада као засебна књига ттампа накчадом сркске манастирске датампари.је, те ће на скоро уг.гедати света. Уредништво.