Српски сион

В р . 13.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 195.

свршавање литурђије и шумно забављање после ње, наравно, да није приличило и одговарало времену кајања и сакрушености и онога строгог уздржавања од јела и пића, које су први хришћани имали свето хранити, нарочито пак првих пет дана сваке седмице великог поста. С друге нак стране, први хришћани опет имађаху леп и похвалан обичај, да су се готово сваки дан нричешћивали, а особито у дане св. четрдесетниде, кад им је примање тела и крви Христове било најснажнијом потпором у подвизима поста и молитве. Услед тога црква, да би с једне стране сачувала св. четрдесетници приличећу част и достојанство и да не би ни једном сенком повредила свечаним богослужењем и вечерама љубави светињу ускршњега поста, а с друге стране да вернима ипак не ускрати у те дане примање небесне пиће — тела и крви Христове, дужна беше да установи нарочито богослужење, на ком су се вернима делили дарови, који су освећени били на савршеној служби раније за неколико дана. Те по тим св. дарима и богослужење то доби име — пређеосвећена литурЈ;ија. Литурђија та, и ако је, без сумње, била пропраћана читањем извесних молитава и појањем разних духовних песама и стихова, ипак није имала одмах с иочетка, а и за дуго после, своје прецизно одређене форме, него се свагде друкчије свршавала. Св. оци: Василије велики, Григорије Назијанзин, Тертулијан, Кипријан, Јероним и др. сведоче то, кад веле, да су се часни дари раздавали вернима, а ови их и кући носили, где су их они не само у случају болести и на самртној постељи употребљавали, него су се њима и здрави причешћивали, после целодневног поста, у време св. четрдесетнице. Црква — наравно — није могла и на даље такву аномалију, која је ма и нехотице — могла водити и разним злоупотребама од стране верних, трпити, нити је могла гледати, да се та литурђија у свакој цркви на други начин свршава, зато јој мораде она дати одређен облик. А тај облик доби та литурђија на западу у VI. веку. Св. Григорије велики (Двојеслов), папа римски, (| 604. г.) сакупи и на писмено изложи молитве и чин те литурђије, која је од тога доба, по његовом имену, прозвана и литурђијом св. Григорија Двојеслова.

.Иитурђија пређеосвећена свршава се уз ускршњи пост и у западној цркви. У источној цркви, како то у почетку споменусмо, свршава се она обично средом и иетком за време св. четрдесетнице, затим у прва три дана велике или страсне седмице. Но осим тога, дозвољено је још по уставу свршавати ту литурђију: 1.) у четвртак пете седмице часног поста после Андријина и Маријина (египатске) стојања — акатиста. 2.) На дан налаза главе Претечеве (24. фебруара) и на дан 40 мученика (9. марта), ако ти празници не падају у суботу или недељу. Али ако та два иразника падну у ма који од првих пет дана прве седмице часнога поста, то им се служба поје или у недељу сиропусну или у суботу 'Геодорову. 3.) На рођен-дан или имен-дан владаочев. 4.) На храмовне иразнике, ако ови падају у такве дане, кад савршене службе не може бити. На такве иразнике чита се и односни апостол и Еванђеље одмах после „да исправитса"... као и 24. фебруара и 9. марта. 5.) И у друге дане часног поста (осим понедељника и уторника чисте недеље, кад је литургисање безусловно забрањено), ако се иојави потреба. Литурђија пређеосвећена не сме се служити на честицама, које се у дарохранионицама чувају ради болних, но само на дарима, који су на предидућој савршеној литурђији освећени баш за њу. Агнец за пређеосвећену литурђију обично се вади и освећује на предидућој Василијевој служби; но ако у понедељник, уторник или четвртак пред пређеосвећеном службом падне какав велики иразник, то се агнец за те пређеосвећене литурђије може и на службама (Златоустовим) тих празника осветити. На иразник Благовести има се служити искључиво служба Златоустова, само ако падне у који недељни дан часнога поста (осим недеље цветне) или на велики четвртак или суботу, свршује се литурђија Василијева. Лнтур[}ија пређеосвећених дарова може се служити и за умрле. На литурђији пређеосвећеној може бити рукоположен ђакон, али епископ или свештеник нипошто. Ђакон се на савршеној литурђији рукополаже после освећења ^асних дарова, и