Српски сион

Стр. 216.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 14.

јер је ово крв моја новога завета, која ће се пролити за многе, ради отпуштења греха." (Мат. гл. 26 ст. 26 — 28) Пишање ВЗ. Ко се може принустити св. причешћу ?

Одговор 88. Светом причешћу може се припустити само онај, који се исповедио и себе испитао: „Али човек себе да испитује па онда од хљеба да једе и од чаше да пије." (I. Кор. гл. 11. ст. 28)

(Наставиће се).

& КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

(Иаставак) Кад се тако састадоше св. Златоусти и Василије, они се почеше и опет разумевати и сноразумевати. Василије жели, да се њихова истомишљеност у иуноћи својој поврати и утврди, а услов томе види у заједничком живовању њиховоме. За то наговара св. Златоуста, да један и други оставе своје куће ,на да обојида у једној заједничкој кући живе". Златоусти је већ пристао, да „прими од њега овај дар". „Ствар беше већ готова". Али, кад је мати Златоустова (саморана удовица) опазила, штаје овај намислио, „ухвати ме — вели св. Златоусти — за десницу руку, поведе у своје одаје и сједнувши крај мене, на ону исту постељу на којој ме је родила, поте коше јој сузе потоцима и иоче говорити ријечи жалосније од суза, јадајући се мени". Тешко је било оглушити се таквим речима. Пред јадањем, неодољивом и чаробном силом такових речи, подлегло је срце синовљево и у грудима потоњег Светитеља.; запемила је реч и у устима — Златоустога. Златоусти, чије је срце било море осећаја и речи, чија су уста нросипала бисер речи, као силни оркан што разноси ненрегледни песак морски; Златоусти, који је свој поступак онако речито и снажно бранио према иријатељу Василију, тај исти Златоусти, после речи мајчиних, — ћути. Као да му се следило море речи у срцу, и скаменила лава речи на уснама; или, као да му је ватра речи мајчиних, „жалоснијих од суза", сасушила океан речитости, златословља његовога... Он је ћутао. А нама мора жао бити, да својим златним устима и речима није пред нас изнео и оне узвишене осећаје љубави и иијетета свога према мајци својој и њезиноме јадању, који су га одвратили од заједничког живота, у једној кући, са пријатељем својим Василијем. Он је то јадање мајчино само приноведио

„племенитоме младићу" Василију. „Но њега не само да није дириуо овај говор, већ још више стаде наваљивати, тражећи од мене (Златоустога) исто, што и прије". Разуме се; нису га дирнуле речи мајчине, јер његово срце није било од срца њезинога; а пријатељево приповедање није било јадање мај чино! Василије и даље наваљује иа Златоустога, да заједиички живе. Њему је пред очима њихово пријатељство, исгомишљеност и истоврсност занимања. А Златоустоме крај свега тога и мајка, са речима жалоснијим од суза. ПријатеЉ наваљује; син не нопушта. „Од једном пуче глас, који обојицу збуни. Глас бјеше тај, да ће обојица бити постављени на част свештенства". Златоустог спопадне страх и сумња; страх, да га на силу ие ухвате; сумња, јер: „испитујући — вели — сама себе, нс нађох у себи ничега, што би било достојно те части". Дође му пријатељ Василије, и „стаде ме — вели — молпти, да и овом приликом гледамо, да се сложимо у дјелима и мислима као и прије, јер он ће радо ићи за мном, којим год од ова два. пута окренем, било да умакнемо, или да се примимо" (свештенства). „Видећи га за примање склона, промислих, да ћу нанијети штете заједници цркве, ако се, ради моје слабости, стадо Христово лиши младића тако доброг и способног да управља иародом, с тога му нијесам хтио открити што мислим о овој ствари, и ако нрије ни једну од својих намјера нијесам пред њим скривао. Рекавши му, да треба савјетовање о томе послу оставити за друго вријеме (јер за сад пије силе), уједно сам га наговарао, да о томе више не мисли и да се ие брипе за мене, јер ћу као једномишљеник с њиме заједно бити, ако кад год