Српски сион

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОН."

што слично пред нас искрсне. Послије мало времена, кад дође онај. који ће нас рукоположити, ја се сакрих, а он не знајући ништа о томе, би доведен као због нечег другог и нрими на се бреме, у наду, да ћу и ја, по ономе, што сам обећао, свакако за њим поћи, или још боље, у мисли, да он иде за мном". Василије је, дакле, постао свештеником, а Златоусти је томе избегао. Кад је то Василије сазнао, дође к пријатељу „сасвијем норажен". И сад отпочиње између њих двојице дијалог, који, док се чита, залива душу и срце читаоца нектаром духовног уживања; а кад се сврши, помућује уживање то жалошћу, што се дијалог свршио, те не траје дуже..., још дуже — увек Василије чини у гл. 4. књ. I. приговоре своме пријател.у ради иоступка му. Са каквом искреношћу, са каквом нежношћу и љупкошћу, са каквом пажњом и штедљивости! И заиста има право преводилац, кад иримећује „колико би нам боље било, кад би се сви на овај начин угледали". Василије говори „узбуркане душе", али не заборавља, да говори нријатељу. Увређен је и преварен, али пе вређа, не грди; и не пребацује му — као што се данас пребацује —, а и пе мисли да с нријатељем и раскида. Бе тражи нити задовољштине од њега, јер му с.ве у напред прашта, и муком и драге воље је спреман све ноднети, — него му прилази сав поражен, седе крај њега, сузан и смућен, у намери и у тежњи, да га Златоусти искреним срцем својим утсши, разблажи и стиша ; и да се договори с' њиме, како ће се т гред другима, оправдати обојица. Дивне ли слике идеалног пријатељства, оствареног између Ваеилија и Златоустога! Какви су приговори Василијеви? Пре свега, у бризи за пријатеља, саопштава му : „на сва уста веле, да једиио из таште славе нијеси хтио примити свештенички чин", и сав очаран додаје: .и нема никога, ко ће те од тога укора ослободити". Па оида одушке даје своме пријатељскоме ионосу, са речима: „Л ја се стидим и мука ми је реНи, да нијесам прије знао за твоју намисао, та рекли би, да наше прцјатеЉство није искрено /" А кад би иризнао, да иије знао, онда — вели: „мораЛе ме корити ради лажи; јер никад иико не Ие вјеровати, д« си тн и Василија ставио у број оније.г, који немају права, да зна ју твоје жослове и .

Какво ли је истинито и узвишено то пријатељство било; — где је данас? Како племенит бол, да би се то иријатељство и у сумњу могло довести. Ко ли га данас осећа?! Колико веровање и нризнање истинитости и узвишености пријатељства њиховог и од стране других људи ! Ко ли данас тако верује у своје, а некмо-ли у туђе пријатељство?!! Приговори се нижу и даље. „Али, како ћемо уклонити од себе грдње осталих? Једни те коре да си то учинио из лудости, а други из славољубља. Они, који су безобзирнији у нападајима. пребацују нам и једно и друго, па вријеђају још и оне, који су нам унинили част, говорећи да је право што им се догодило и да су требали и још већих неирилика од нас дочекати, кад су толике и такве људе ирезрели, а младиће, који су се мало ирије у свјетским бригама ваљали, подигоше на такову част, какву они и не сањаше да ће добити". Каква нлеменитост према добротворима, и колика брига, да им се благодарност у с.умњу не доведе? 0 данашњи неблагодарни свете! Василије, за којега Златоусти вели, дајебио силнијег духа, да га је претекао и узвисио на високо, није довол^ан сам себи, него тражи и у пријатељу своме помоћи и мудрости, какоби заједпички, само што брже и сигурније, разбили ту сумњу у њихову неблагодарност и отклонили све могуће приговоре од својпх добротвора. У болу душе, ради осумњичене им благодарности, и ради иеираведних нанадаја на добротворе им, говори он Златоус/гоме: „Ја не знам што би им одговорио. Дед' молим те, ти ми кажи". А уверен у нријатељство и нлеменитост Златоустову с' једне, а разборитоет и мудрост с' друге стране; бојећи се да досадањим ириговорима својима није већ увредио свога пријатеља, а желећи свакако, да се оправда његов поступак и нрема спољашњим приговорима, казује му одмах: „Мислим да нијеси лудо и без главе побјегао и такву и од толико људи мржњу на се навукао, већ да си то промишљено и са неким разлогом урадио, па, судим, да ћемо имати што и за обрану. Реци дакле, ако можемо изнијети иред нападаче какав добар изговор"... Па како се Василије тек забринуо за њихову слогу и велику корист, коју су имали „сложни и заштићени међусобним пријатељством" у борби са тешким временима, у којима је нестало љубави, и неиријатељима многобројним. Како се