Српски сион

С тр . 218.

Б р . 14.

забринуо и за „не малу корист," коју би њихова слога и многим другима донела. И за то нежно опомиње пријатеља: „Пази да се кадгод не раздвојимо и не будемо на подсмијех и још горе што од подсмијеха да нам не буде. Брат на брата наслоњен јесте као тврд град и као замандаљен двор. Не раскидај дакле ту праву свезу, не ломи ту пријеворницу. То и још више такво сам ти говорио непрестано. .. Ти си то све скупа одбацио, пустио си ме на широко море, а нијеси ни номислио на страшне таласе, са којима се ја морам борити. Акс> се сад случи да ме когод оиадне. да ми се наруга, да ме увриједи или осрамоти (а тога мора бити често пута), коме ћу нрибјећи, коме своје јаде казати, ко 1\е ми помоћи, ко ће моје нанаснике одбити и учинити, да ме више не напаствују, ко ће ме тјеишти и оснажити ме, да могу поднијети нанасти од другијех? Нема никог, ако ти станеш подаље од тог страшног разбојишта и не ћеш да чујеш вику за помоћ?"... 0, како су златне ове речи! Истинитост и оправданост њихову није умалило ии ослабило ни петнаест векова, од кад су написане. Али, многи је заборавише; многи јој се оглушују. Колико ли је тих многих и међу нами. Јер шта би све ми баш им-али, да кажемо, у иравцу Басилијевог казивања тога, а у нашем времену, крај наших многобројних непријатеља, браћо свештеници? Јесмо ли ми брат на брата наслоњени као тврд град? Или зар нисмо лађа без терета пуштена на пшроко море без помисли на таласе, са којима се морамо борити. Или зар нисмо један другоме подаље „од тог страшног разбојишта и не ћемо да чујемо вику за помоћ"? И нехотице се морамо тако питати, после златиих горњих речи Василија — Златоустовог; а сетити нагае раздружености, несолидарности, неистомишљености, не истих склоности, не истоврсног занимања с' једне, а с' друге стране оне браће, који још не увиђају иотребу, и „велику" и „ие малу корист" од удружења свештеничког, те којој питање нашег удружења још није сазрело. Но, о томе други нут, јер ево пријатељ Златоустов нестрпљиво већ пита: , шта ћемо онима вани рећи, чиме ћемо се бранити од њиховијех иријекора"? И сад, у 5. глави нрве књиге, ночиње снажна, искрена и узвишена одбрана Златоустова, односно његовог постунка према нријатељу Василију; одбрана, коју је св. Златоусти написао,

да брани тај свој поступак према пријателзу Василију и према онима „ваии", који су хтјели да у сумњу доведу њихово иријател>ство, рбихову благодарност према добротворима њиховим, а који су хтели, да Златоусту подвале славољубље и ташту славу, на и „лудост." II. Било би, дакле, сад на реду, да нрикажем ту обрану, тај део шест књига св. Златоустога; ал' то ја не могу, Прочитао сам је неколико пута; гутао сам јој бисер речи; а легао и устајао већ неке ноћи са богодухновеним мислима Светитеља великога, богато и обилно исписаним у обрани тој; иа и опет кажем: не могу је нриказати. Св. Златоусти могао је све то тако написати, а ми, толико векова после њега..., можемо то читати, можемо се свему томе дивити, можемо се њиме заносити, али ни приказати верно све то не можемо. То се само собом тек приказати може. Сваки други приказ био би, и морао би бити: помрачавање светлости, ружење лепоте, крњење узвишености, новреда савршенства (међу људима могућег). Јер у целој књизи св. Златоустога нема речи сувишне, непотребне; свака му је углађени и светли камен у палати величанственој. Изоставити је не можеш, а да не извадиш камен из иалате те; заменути је другом, увек би било исто, што и наружити лепоту величанствености њезине. А шта тек да рекнемо о целоме слогу и реченици једној? Подекоју споменути, значило би чупати немилице и невештом руком по који цветак из бокора бујног. Прећутати коју доиста би било прећутати мисао; а прећутати ма и најмању мисао св. Јована Златоустога, неправда је величини њезиној. Приказати је пак својима речима, значи: одузети јој свечано руво класицизма и леноте, љупкости и чаробности, а моћ једрине и снаге. којом те — само ако имаш душе и срца — подиже у висине своје; не... не.., којом те нривлачи к себи, и ако срца немаш, јер ти га даје; којом те облагорођава и ако душе немаш, јер те одушевљава и подиже. За то ћеш ми и оиростити, драги мој читаоче, што у овом делу приказа сВога — приказа не чиним. Опрости ми, а узми сам у руке „шест књига св. Златоустога", читај их сам, читај дуго и много. А ти, брате свештениче, читај ту књигу и мећи је нод главу, полазећи на спавање, као Александар велики Омирову Или-