Српски сион

Б р . 15.

ју у сноновима те деле народу. Свако узима у руке по неколико гранчица, те ће их понети У дркву. У то је стигло и време повратка у цркву. Свештенство и ђаци обучени чекају, да се народ иостави у редове, те с.е у истом реду вра1,ају у цркву. Ђаци обично оките крст и риниде, а народ свако у десници носи по 2 — 3 гранчице. И тада се поју тропари, канон с великим ирмосом „Еогх Господк и гакисл намх". ДЈушу твоју у том тренутку обузима неко ванредио миље, јер сс мислима винеш уонудалеку Вараждин. на дан Маријина стојања 1894-

прошлост и ствараш пред очима дивотну слику старог Јерусалима, иредставЈвајући, да се при ближујеш дебелим зидинама његовим пратећи у њ' Самога обећанога ИскунитеЈва! Што си ближе цркви, то боље чујеш глас звона црквених, који у сусрет долази крстном ходу те се прелива с леном и умилном мелодијом црквених песама. Ето нас и у цркви. Почело је вечерње. Црквени служитељи скупљају од народа гранчице, те их уносе у олтар, да се на цветној јутрењи освете и народу као „врбица" деле. Л. БогдановиЋ.

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Младићу! који си свршио гимназију, па стао на раскрсницу будућности своје, да изабереш себи стазу даЈвега учења и пут животу своме, — не стуиај на стазу богословске науке, не улази у богословију са тежњом за свештенством пре, док по прочиташ св. Јована Златоустога , шест књига о свештеиству". Млади брате богослове! И кад си „свршио" богословију и добио писмено оснособљење од учитеља својих, ие тражи одмах достојанства свештеничког, не хитај из школе к рукоположењу. И опет читај књиге те. Далеко од шума и метежа светског и грешности људске; у тишини самоће и потпуном миру душе расположења и мисли својих, нрочитај књиге те не једаред, како би се што бол.е и свестраније упознао са висином достојанетва свештеничког. Да узмогнеш иремерити ..тсжипу посла" службе свештеничке; да сазнаш и прегледиш све врлине и всштине, које су свештенику потребне у служби тој, а да се можеш борити против „таласа, који ударају на душу свештеникову, а који су силпији од вјетрова који море узбуркавају." И онда, да испиташ себе и „своју душу 1 ': јеси ли за „дужност, која изискује анђеоско савршенство ии ; јеси ли за „ свештенство, које је толико изнад краљевства колико душа изнад тијела." То ти је од нотребе; јер ако се одаш богословији и примиш свештенство, без да си то све учинио, можеш, као будући пастир, лахко изгубити поверене ти овце, ^ради губитка којих

(СвршетакЈ. штетујеш не новац веЛ Душу своју"; можеш лахко, да „потопиш лађу", за коју душом пред Богом одговараш. А није ти од штете неући у богословију. Има тојшко путева за рад и за живот други. А како је морално, племенито и поштено, не нримити се свештенства у осећају недостојности за њ! Напротив „држати достојанство, а бити га недостојан, значи лишити се сваке извинеијош већма распалити гњев божји" „Страшно је, заиста страшио је грамжење за тим достојанством." Јер „свештенство се истина обавЈва на земл>и, али оно има значај небеске уредбе. И то с иуно права. Службу ову није установио човјек, ни анђео, ни арханђео, нити ма која створена еила, већ сами Гоенод... те је и призвао оне, који још у тијелу бораве, да наочигледном преставе службу анђеоску. Због тога мора свештеник бити тако чист, као да стоји на небу посред онијех сила;" „мора имати душу чистију од сунчаних зрака, да га никад не остави Дух свети и да би могао рећи: ја више не живим него живи Хрисгос у мени"; „мора имати снагу и јачину, да би могао душу своју отети од сваке нечистоће и сачувати неокаљапу духовну љепоту"; а .,ту треба , . . божанска душа." Тако говори св. Златоусти своме иријател.у Насилију у обрани својој, правдајући себс, што се скрио, да не нрими свештенички чин ; бранећи се и ирема пријател.у и према онима „вани".