Српски сион

С тр . 228.

Б р . 15.

ванимо гласом молитве разбојника: « ссту сс и иас Гостгоде, у царству твом"! и чућемо умилни

глас Спаситеља: „Заиста вам кажсм: данас Иете бити са мном у роју". Амин.

У Вршцу 189.'!. године у св. николајевској цркви

говОрио

Јоваи Малушев, парох админ.

ВРБИЦА.

ко се руска црква некад за време својих натријараха ноносила и дичила својим леним и нохвалним црквеним обредом .шествјл на осллти" у недел^у цветну,... обредом ; који се састојао у том, да јој је московски патријарх — у спомеи свечана уласка Христова у јерусалим, па Цвети на мазги по градујахао а народ пред њим у великој маси - као некад нред Месијом — викао: и>слнна, клагослокенх грддћш •• • и бацао зелене гранчице и цвеће и простирао скупоцене хаљине; — може се и црква срнска, народ српски с нуним правом ионосити својим леним црквено-народним обичајем и обредом свечаног ношења врбице на Лазареву суботу, који се такођер свршава у спомсн свечана Христова уласка у Јерусалим; обредом, што га је срнска црква „во времл оно" као и руска јамачно примила са истока. Истина бог, обичај тај постоји у српској цркви од старина, али се он свргаава, жалибоже, само у неким већим црквеним општинама, наро-

чито по вароншма, а

требао

ои, да Је које

среће, да се одомаћи у свакој па и најмањој црквеној општини нагиој . . . иајмањем сеоцету нашем, где су само сви услови за то! Обред ношења „врбице" свршује се код нас, како мало час споменух, на Лазареву суботу пред вечерњом цветном. Около 1 сата ио нодне велико звоно еа куле црквене иозове верне к цркви. Иа глас звона нобожан народ, нарочито нак невина дечица, екупљају се у великим масама у порти. Кад је народа већ доста на окуиу, од прилике нред 2 сата, почиње тај обред из цркве крстним ходом, или што се код нас вели: литијом. Слика овога хода врло је величанствена. Свештенство обучено у светлим, богатим, златотканим одеждама са крстовима у руци, ђаци у белим као снег или разношарним свиленим стихарима носећи риниде и чираке, трговци и занатлије с дуплирима, и остали силан народ: мушко и женско, старо и младо, у леном реду унутило се из цркве у

који ближи луг, гај, шумицу или какву башту ван града — по врбицу. Сав народ уз своје свештснетво и учитељство — стадо са пастирима — као из једног грла иоје лепе цветне песме црквене: ,, СЗ е1|ј « воекресени'%... „Опогревшесд тевф"... „Цветни канон" и др., да се све небо пролама. У старије време појала се још и она дивна с лепим варијацијама несма цветна ,,Р лд 8 иса з г кли> дцји 0'|Ц)Н/Л"... која не знам, је ли коме данас и позната више. А звона са црквене куле, која прате овај величапствени ход, умукну тек онда, кад је он стигао својој мети... у одређени луг или гај. Тутори црквени као неки домаћини дочекују у лугу крстни ход. Школска деца, која. су се данас први пут обукла у нролетње ново руво, чим су се дочепала луга, сместа се радосно размиле ио лугу, те секу врбове гранчице иа се међусобпо шибају говорећи: порасти к'о врба! Кад су «е тога наситила, учитељи их скуиљају у хрпе, те се играју с њима лоите. Да невине радости дечиЈ - е, кад се сме с учитељем својим да лоита! И одраслија младеж оиет на другој страни или се игра лопте или тако зване игре „шанца". Свештенство скида са себе тешке свете одежде, те у друштву с црквеним члаиовима, учитељима и другим вернима, прелама црквом спремљене беле ногаче, переце, кокице и друге носне ђаконије, а залива их ногдекојом чашом вина или нива. Лена ли обичаја! Не потсећа ли оп па свету тајну, и Божанствену ону вечеру Христову, чији ће сномен св. црква након 5—6 дана ирославити; вечору, на којој је Христос изломио хлеб и благословио га и ознаменовао Својом светом десницом чашу с рујним винцем, и ноделио и једно и друго са Својим апостолима?! И сав други народ је удеоником те црквеие благодати. Свима се дели погача, нереце, кокнце, ииво. У то људи, који су насекли врбице, доносе