Српски сион

С тр . 268.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 17.

забринута срћска иравославна дрква у земљама угарске круне. „Господи снаси и услиши ни"! = (Његова Светост, преузвишени Патријарх српски Георгије) богослужио је, као што нам: се јавља, на Цвети, архијерејску литургију у Даљу, уз асистенцију г. г. протопресвитера велико-кикиндског Влаховића, нротосинђела Митрофана Шевнћа, протођакона Лукијана Богдановића и тамошљега свештенства. Побожан народ наш у Даљу кад је дознао, да ће Његова Светост богослужити на св. литургији, похитао је са старим и младим у храм божји, да се наужива нобожне радости и укрепи душевно, а заједнички помоли, од срца, Богу, са својим. узвишеним и љубљеним Архипастиром. Та радост побожних Даљаца и душевна утеха им, беше тим већа и милија, што су преко 150 причеспика, том приликом, били сретни, да из свете деснице свога љубљеног Патријарха приме најсветије причешће остакленЈЕ гр ( к\и)вк, вх исц'клен'16 д8шн и т-кла". Разумемо ту радост тамошњег нашег побожног и доброг народа, и његово побожно и религиозно уживање, о којем нас дописник извештава, на ју и делимо с љиме, уверени, да ће му то бити на укрепљење у вери и побожности, а и у поносу српскоме. = (Г. протођакона Лукијана Богдановиба), бележника архидијецезалне консисторије, благоизволела је Његова Светост , на истој литургији, произвести за архиђакона. Честитамо новоме архиђакону и кличемо: сретно! = (Г. Светомир Николајеви$), министар-председник у Србији, добио је прилику, да у разговору, са уредником београдских „Малих Новина", обвезном грађанском браку испева једну велику химну, као „установи, која се мора сматрати као културни напредак, и која ће наћи искрено одобравање и симпатисање код целе нросвећене Европе" ; — затим, да осуди — онако братски — нашу, овамо пречанску, борбу против наумљених црквених рефорама угарске владе, као „једну реакцијонарну струју против опште европских културних тековина и напредака"; и напослетку, да, прорекне, е ће, услед свега тога клирикалног назадњаштва „сви просвећени људи новикати" српском народу (разуме се, само у земљама угарске круне): „па нека пропадне такав народ, чији опстанак стоји у противности с културним напредовањем једне земље." Је ли земунско ,,Ново Време" имало разлога, да овакве изјаве г. Николајевића принише његовом „слободном зидарству из уверења", — ми не знамо.

Нас је страх на то и помислити. Та г. Николајевић је председник једног друштва у Србији, којем је у нрограму и чување православне вере и цркве; ми г. Николајевића имадосмо прилике видети у храму православном где се крсти и Богу моли, где целива икону и бива мироносан. 1Та кад би он своје назоре, као министар у земљи, у којој је православна вера, у целости својој, државна релпгија, а црква православна самим владарем толико пута са, највећим пијететом наглашавана, — кад би, велимо, ипак те своје назоре црпао у „слободном зидарству из уверења", онда би г. Николајевић сам себе најљуће казнио. Не, не; ми у то не верујемо; ваљда и за то, јер би се таквог човека грозили. Назорима г. Николајевића хоћемо ми да видимо узрок у тежњи за „искреним одобравањем и симпатисањем целе просвећене Европе" (међу коју православну Русију не можемо рачунати, јер у њој нема брака „на контракт"); видимо у зебњи, да се не огреши „против опште европских културних тековина и наиредака," (којима 3 / 4 Европе нијејошусрећена); видимо у страху, да га не би ко осумњичио, наопако, као „клирикалног назадњака," а овамо на столици министарској у Србији! Па зар је, заиста, дубока наученост и призната до сад озбиллост г. Николајевића захтевала, да у изјавама таквих назора раскрштава и са клирикализмом оним, којега категорично захтева иризнавање и поштовање св. тајана хришћанских, љубав нрема хришћанству и признавање потребе нравославља у Српству? Зар просвећена Европа, култура њезина и нанредак заиста захтева и налаже вређање хришћанства, поништавање његових основних догмата, борбу са црквом Христовом, октроисање њезиних вековима признатих права, и слабљење њезиног утецаја? Вар је реакцијонарној струји дужност, да брани автономна права народа и цркве, која су извојевали историјским, а крвавим жртвама, својим, и која су им утврђена и основним државним законима? Зар култура европска захтева и тражи да се један народ, ради слободоумних струја — вредност којих није још доказана, него многим чињеницама и у сумњу доведена — одриче тих својих права? Зар култура тражи, да један народ раскида најсветије своје верске и моралне осећаје, и да пође том слободоумном струјом, на ма и у пропаст? Зар култура европска тражи, да један народ себи пролонгира онстанак издајством самога себе, губитком своје душе, одрицањем од вере, која спасава;