Српски сион

С тр . 420.

„СРПСКИ СИОН ."

В р . 27.

че света нам мајка православна; а са суза њених да не падне клетва на Српство нам мнло. И то је довољпо, па да нас не прокуну гробови праотаца наших који крвцу лише, живот даше: за крст часни и за име срнско. И то је довољно : да останемо у цркви иравославној, да се Српству не изгубимо у вртлогу наумљених реФорама. И то је довољно, да се не уклонимо испред сунца и топлоте, којим нас обасјава и греје вера и иада у Бога; да се не отиснемо на клизавицу заблуда људских, на којој се губи душа и разорава тело; на којој је многи уздаиуо љуТо и очајно.

Једном речи: и то је довољно, да сачувамо веру и цркву своју, да одржимо Српство своје цело и часно, светло и здраво — до бољих" времена. Јесте, и то би довољно било. Шта више, у томе нам и јесте једина гаранција, да пе посрнемо, да се одржимо. А хоће ли свега бити и од тога? То је питање, па које Ле одговор одлучити: каква ли %е бити трстктива последица, наумљенихрефорама, у нашој цркви и народу. Одговор Ке иак бити товољан, ако сваки од нас, а на својој мозицији, ирема тим реформама, узврши своју дужност у цркви и народу. То чинимо, на се не бојмо! Но о томе други нут =

$

БЕСЕДА У ПЕТУ НЕДЕЉУ ПОСЛЕ ДУХОВА. Мат. VIII. 28- 34. По руском од Григорија СтајиЋа, свештеника у Мокрипу.

оспод наш Иоус Христос, хотећи нас научити, да љубав нрема ближњима треба да се огледа у нашим добрим делима, нровео је сав свој земаљски живот у томе, што је чинио добро и лечио болне; јер, као што евангелист вели, Он је гладне хранио, сленима очи отварао, глухима давао слух, немима језик дрешио, болне исцељивао и мртве у живот повраћао. По речима данашњег евангелија, Исус је, дошавши у околину гергесинску, излечио двоје бесних, који су на гробљу сеоском живели и тако били опаки, да им нико није смео близу доћи. Овим својим делом је човекољубиви Исус учинио добро како самим тима беснима, тако и читавој околини, јер ју је спасао од злоће тих бесних. Том причом нас потсећа евангелист Матеј на то, да смо и ми изложени кушању и замкама ђаволским, пгго је несрећа и за нас, а и за оне, који су око нас. И заиста, једнога од нас распиње гнев, другог себичност, једнога мучи завист, другог гордост, један је иун таштине, а други — лажи, један тежи за насладама светским, за размета-

њем, а други су опет лакоми на, новац,- лени и т. д. За то, молимо се од свег срца Господу, да и нас избави од свију искушења и бесова, који нас спопадају, као што је излечио и бесне у околини гергесинској, те да и ми будемо, као и он, спаситељ наш, смирени, трпељиви, милосрдни, да чинимо добро, да будемо трудољубнви, да волимо правду и правичност, т. ј. да и ми будемо прави хришћани, који служе Богу од свег срца и љубе ближње, као саме себе. Међу тим Гргесинци, у место да благодаре Спаситељу, што их је опростио страха од тих бесних; они га моле да оде из околине њихове. Овако неприлично понашање, на жалост, показује мрачну и злу душу, показује срце нехришћанско и без осећаја, јер ако треба да љубимо сваког човека, као чедо божје и као брата нашег, то смо тим више дужни љубити добротворе своје. Па с тога, у место да по1;емо примером Гергесињана, треба да увек изнашамо на видик и показујемо благодарност и признање свима онима, који нам добро какво учинише, јер само горди, завидљиви, зли и варвари људи, као што беху и Гергесињани, не имају и не знају