Српски сион

С тр . 424.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р. 27.

ТурШШб еЂ РегШрМШз, ЕпкипЛипд- <1. ВИпсЈагтеб, Уакће1^уп1а<1а8, Запаљење слепог црева. Игаегша, Нагпуег^Шип^, Ни^утег^егез, Мокр. отров. крв. Уапо1а уега, ВМгегв, Нш1б, Богиње. Уи1пи8тог8ит, В188М г ип(1е,Нагаро1;1;8е1),Ранаодуједа.

Уи1пив 8СГ88ит е1; 1асегит, 8сћпШ ип<1 В188Ђ'ип(1е, ШбЉеТз, Рана од ударца. Уи1пиб зсореипит, бсћивзштДе, ВоШеђ, Рана од путке. Уи1пи§ уепе!а1ит, СгШжшнЈе, Мег^егеМвећ, Рана од отрова.

О УНИЈИ У ВЕЛИКОМ ПОГАНЦУ. <

Добисмо овај извештај: Каквим несретним иоследицама може да уроди неслога и зађевице измеђ.у свештеника и народа му, недавно нам је показао онај немио и жалостан случај, који се дес-ио у вел. ноганачкој парохији, у дијецези Пакрачкој. На други дан овогодишњег нашег ускрса пређе из крила иравославне вере девет, а 15. маја о. год. две душе из велико-погаиачке нарохије у унију и то: првих девет душа иређе у Крижевци, а друге две душе у Поганцу, где је 15. маја изаслаиик крижевачког унијатског бискупа под сеницом богослужио. А с чега се то збило? Не због тога можда, што народ наш љуби унију, него из нроста ината. Бивши до скора велико-поганачки иарох Стеван Ивановић живи већ 7—8 година у великој завади и омрази са великим делом своје (бивше) пастве. Омраза се та између њега и нарохијана му сваким даном и сваком годином све већма заоштравала, док не пређе у отворену борбу, коју није могла за времена да обузда и утиша ни сама претностављена духовна влас/г у Пакрацу. Добар део незадоволша народа одмах се из почетка почео тужити и жалити на свога пароха код надлежне духовне власти те озбиљно захтеваше од ње, да нароха с парохије дигне и другога место њега иостави. Госп. Епископ Мирон — мира ради — хтеде да удовољи жељи народа, али сам Ивановић беше толико упоран те не хте свога доброга владике иослушати, него баш упркос и свом владици и народу (при свем том, што је у децембру 1892. г. због разних својих недела но епархијској консисторији пакрачкој суспендован и ограничен на иоловицу парохијских нрихода) оста у Поганцу све дотле, док се неколицини незадовољника не преврши мера стрпљења па не пређоше у унију. Па бар да се тада уклони из Поганца, него и надаље оста тамо ; нит' се Бога бојећи нит' људи с г Ги-

дећи, што се дотле дотерало искључиво њсговим јогунлуком. И ако су Поганчани на новољан исход своје ствари доста дуго чекали, ипак је неонравдан њихов ноступак што у унију пређоше; ваљало им је још малко почекати, па би ствар њихова и без тога изравнана била; али се чудити Ивановићу, да је толико уноран могао бити на се нехте уклонити из Поганца тим нре, што је — ако је иоле иаметан и увиђаван човек, морао на уму имати, да је Крижевац као седиште мисионарске бискупије близу и да ће унијатски бискуп под сваку цену гледати, да се користи том завадом и омразом пароховом с парохијанима му. Та да је Иваиовић и искре љубави према вери својој православној, и најмањег атома нрквене свести 1 имао, он би настојао, да до оваквих немилих последица не дође. Паша духовна власт, која је овај ноганачки снор доста хладнокрвно посматрала (а томе како чујем бијаху узрок нетачни извештаји о стању ст^ари), носле ове а®ере иоганачке озбиљније се свога носла латила. Она је увидила, да је Ивановић свему злу крив, те му 30. маја сасвим одузе иарохију, и иостави новог администратора у особи Стевана Поиовића, који је уз припомоћ коиривничког котарског иредстојника Бранка Цвијановића (кога је на сре^у нашу баш сам Бог ваљда амо послао) те свога учитеља Раданчевића, па поред мудрих савета барона Јоце Живковића, толико уснео, да је осам иоунијаћених парохијана склонуо, да се поврате у крило своје старе вере — иравославне. Један се унијат одмах ио доласку новог администратора повратио, а седморица се повратила на Видов-дан о слави црквеној. Тога дана 1 И евести о својој дужности и позиву, и рачуна о савести. Но по свему ми судимо, да је он инат и ћуд претпоставио свему томе. Претпоставио и Богу и цркви, и вери и Српству, и дужности и савести. А такав свештеник??!.., Ур.