Српски сион

Б р . 27.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 425.

сакупио се силан народ у цркву; служба је служена свечано; певало је срп. певачко друштво из Загреба, које је са честитим бароном Живковићем и неколико још загребачких Срба дошло у Поганац. Службу је служило 3 свештеника: загребачки, кусоњски и вараждински; а доцније стигошејош тројица: болФански, велико-мучњански и један брат из Леиавине. Пре службе исповедио је вараждински парох оних 7 унијата заклевиш их, да до часа смрти своје остану верни својој прадедовској вери. После иричасна беседцо је прво: иарох вараждински, а за њим барон Живковић, а најпосле и иарох загребачки баш пред само повраћање унијата у крило нравославља. Беседе ове учинише силна утиска на народ, и не верујем да оне не би нотресле и оне последн>е три душе унијатске, да су само биле у цркви. Два човека и једна жена осташе и на даље у унији; обећаше и они повратити се, чим се Ивановић макне из ГТоганца. На г. Епископу иакрачком је сад, да се и ово учипи, па да једном буде мира. Толико се чује, да Ивановић неће

БЕСЕДА НА (Изговорена у цркви вели: Кх и Народ б српски! Децо чравославна! Прохујало је пет сто и пет година управо данас од онога дана чемернога, кад је српско пропануло царство, на Косову пољу јадовиту; пет сто и пет је година-, ђе ногпбе славни кнеже Лазо, ђе погибе стари Југ Богдане, ђе погибе девет Југовића, $е погибе Милош војевода, $е погибе Бановић Страхиња, ђе, погибе силна српска војска; пет сто и пет је, велим, година, како посташе Српске зежље турски спаилуци, Српска чеда турски заточнпци! Наша народна српска црква, славећи на данашњи дан сваке године ту колико тужну толико и светлу успомену, позвала нас је и данас у овај свети храм, да се у њем' Богу помолимо за оне блажене сени наших дедова и

из Поганца милом; но ваљда тек неће чекати, да силом и срамно Поганац остави. 2 На завршетку примећујем, да се бискуп Дрохобецки и његов изасланик, примајући наше људе у унију, огрешио о постојеће законске нрописе о ирелазу из једне вере у другу. Он их је нримио у унију, без да су људи нредходно отказали своју веру свом пароху православном. За овај незаконити поступак његов надлежни не би му требали остати дужни. Тадањи администратор парохије (братство манастира Лепавинеког) требао је ту незаконитост иријавити епархијској консисторији пакрачкој, а потоња потражити лека код земаљске Владе. 3 Други нут (не дао Бог да се овакав случај нонови) ваља бити опрезнији! А шта би бискуп Дрохобецки урадио, кад ,би православни владика на такав начин превео неколико унијата у православље? Читав би пакао дигао иротив њега! Оволико овај пут, а кад буде и носледњи траг иоганачкој унији заметен, рећи ћемо још коју. а Што треба одмах и учинити, а после тога докааати г. Ивановићу, да он за свештеника није. Ур. 8 Па зар ништа од тога не би? Ур. Алитијограф. \ ( ВИДОВ-ДАН. )-поганачкој 1894. године.) а Отца, и Смнл и Окдтлгц) Ллшнн. прадедова, који полетише у бој на Косово, нолетише за обрану вере и отаџбине своје... за крсш часни и за слободу злашну! И заиста, браћо мила, у повесници српској ми не можемо наћи леиша оримера, како ваља љубити веру и отаџбину своју, од примера са Косова равна! Народ српски лавовски се борио на Косову против Турака, а све за образ свој, за веру своју нравославну, којом Србе просвети светитељ Саво, . . . борио се за отаџбину. своју ... за земље српске, које је Немаља славни ујединио, а Душан силни подигао на царство ! Па кад је народ српеки на Косову изгубио св§, што је имао . . . изгубио слободу и само■сталност своју, није он ни тада малаксао духом. Он се и од тада старао, како ће да сачува света три аманета своја: веру. име и на,родност своју, храбрећи себе тим, ако те светиње и аманете сачува, да ће кад тад и до своје слободине доћи. За те свете аманете пролевао