Српски сион

С тр . 426.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 27.

је он вековима крвцу своју, трунуо у тамнидама, висио на коцу и конопцу; али вера и уздање Јвегово на Бога великога, којега никад остављало није, иодигло га је и изједначило. слава Богу, са осталим слободним народима.. <з Увек је дакле Србин био тврд као челик! А да л' смо ми данашњи Срби такви, ми, који се с поносом називамо потомцима славних Неманића? Јесмо л' ми такви, као што су били наши стари? Неки тајни глас душе моје одговара ми: у нечем јесмо, а у нечем опет нисмо ... у нечем смо иопустили. Наша љубав према домовини, у којој живимо, још је свагда чврста и непоколебива. И данас, кад би само „потреба била, радо иде Србин у војнике и данас пушчани прах не задаје Србу страх, и данас ће за свог ћесара и за своју домовину и у ватру и у воду сваки српски син! Али у нечем нисмо такви, какви су били стари наши. У љубави наиме према вери нашој, леиој вери православној, ми смо доста охладнили. Данас се не сам\) премрси пост, не слави крсно име, не исиоведа и не причешћује; не прелази праг црквени, а у домаћем нам животу не поштује старији, не иде лепим и добрим примером млађима, не пази верност супрушка и т. д. него данас има на жалост и таквих међу нама, — ах! та страшно је и помислити а некмоли изрећи . ту реч а да румен стида човеку у образ не удари, — има нас и таквих, који се вере своје православне, вере прадедовске, која нам је у петвековној борби нашој са непријатељима нашим била једини штит п ослонац, који се, велим, те свете вере своје одмећу, па прелазе у веру, која се Орбину од вајкада наметала, но коју је Србин свагда са нрезиром од себе одбијао, и ради које је Србин баш у овом крају зато, што ју он ни силом ни милом не хтеде да прими, мећан на сваке муке, и сматран горим испод скота. Јест, ваистину, и таквих нас данас на жалост има. Са тешким болом у души морам споменути овде, да се друштво таквих одметника од вере своје баш у овом чистом српском месту, у овој великој парохији налази. Али ја знам,

врло добро знам, зашто се неки одметнуше недавно од вере своје нравославне, у којој се родили, крстили и васпитали! Но ја питам: Зар ако је мени крив Никола, да мрзим и на св. Николу? Вар ако мени није по ћуди мој парох, да не идем онда ни у цркву, у којој он служи ? Па, зар за то чак, да се и од вере своје одмећем? Не, нипошто! никако! Па ајде да видимо, у какву веру пређоше ти незадовољници. У чији тор уђоше те заблуделе овце? Знају ли браћа та? Уђоше у сшадо, које ни само не зна, чије је, и ко му је чрави госа.. . иређоше у упију, шо чедо, које сшвори заиад само зашо, да нас иравославне — нарочишо пас Србе, шај за његове зубе орах кошшуњави, иомо~&у ње иотиаиуче иод власш римиаиину. Но ја сад питам, шта ми Срби^ имамо да тражимо у унији? Ако ћеш сиасења, у унији га није, ша у шо не верују ни сами сшворишељи уније; а ако ћеш земаљска блага, за која се неки лаковерни лакоме и отимају, и тога ти не може, брате, унија да пружи. Истина, проповедници уније веле: хајдете у унију, ми ћемо вам сазидати цркву, парохов стан, нећете плаћати парохијала, уживаћете то и то. Но не верујте им, јер вас варају. Има унијата у Галицији, а има их и у нашем комшилуку, у Жумберку, па иитајте их, како им је! Још црње и горе него нама! Та кад би било добро оним унијатима у Галицији, не би они морали осгављати прадедовска своја огњишта па селити у далеки свет, чак у Америку! Људи и браћо, окајте се уније; не дајте се заводити и варати разним обећањима; оне који вас у унију маме, одгурните од себе, клоните их се, јер њихова је жеља само, да вас одроде од Срнства и православља, а не да вам што помогну. Они нам завиде, што смо још живи; они би ради били, да нас у капи воде попију, па где би они нама били прија,тељи? Клони их се Србине брате, где год их видиш и гдегод их нађеш, јер Србине Не уздај се у помоћ туђинску, Помоћ туђа наллата је скупа; Не ослањај с' на љубав туђина Љубав туђа горчила је пуна; Ко у себи доста снаге нема, Томе туђа не даје мелема; Ко од другог помоћи изгледа? Том најслађи залогај нреседа; Ко у туђу мишицу се нада,