Српски сион

В р. 28.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 435.

ступка и озбиљност ситуације, извршена једна дужност, којој се уклонити није могао ни „Српски Сион". Има поступака и људских дела, која сама у себи кривицу откривају, сама собом кривицу доказују. Испитивање и утврђиваље тих кривица могу истина, у најбољем случају, установити олахкујуће околности за кривца, ал' кривицу саму отклонити не могу. Она остајје, јер је учињена. А кадје учињена, она 1Ц)стоји; а јер постоји и у поступку Високопреосџештенога, и јер се она тиче угледа наше цркве, а и угледа нашег Епископата и целог свештенства, то је односна белешка имала задатак, да сенку са шога посшуика ошклони од цркве, да јој неда пасши на цео Ћиискошш и Јерархију, са којом солидарносши какве ниши има, ниши могосмо дозволиши, да когод шу солидариост ма и трешаосшави. И зато, у тој цељи, једино, смо своју белешку уврстили у „Српски Сион". Јесмо ли се тиме огрешили о цркву и Епискоиат? Јесмо ли починили какву неправду Високопреосвештеном г. Епископу горњокарловачком ? Нисмо. Него смо извршили једну, особишо за нас, непријатну и тешку, али неизбежну дужност, коју нам је диктовала и савест и положај уреднички. Можда би ко на том положају могао и нропустити учинити ту дужност. Ми не могосмо; јер такво нам је морално васпитање, да такве дужности увек савесно извршити морамо. Високопреосвештеном је за то нотребна пуна сатисфакција, и он ће ју тражити. Ми ју имамо у миру савести своје. Немило нам је, да и оволико рекосмо; ал' мање баш не смедосмо. Желели би од срца, да више и не узморамо узимати пера у руке у овој немилој ствари. У интересу, не нашем, било би то. Протојереј Јован ЈеремиБ, уредник „Српског Сиона".

ГДЕ ДА КУПУЈШО СВ. ИКОНЕ, ЦРКВЕНЕ УТВАРИ И САСУДЕ?

овом цењеном листу доста се иута гшсало, како се у наше српске иравославне домове већ одавна почеле увлачити иконе туђег типа, а у цркве наше не само такве иконе, него и утвари туђег кроја и сасуди неправославног изгледа и свеће од параФина, стеарина и свега другог, само не из чиста воска; и како их не само странци, него и наши Срби трговци српским кућама и црквеним општинама, одиосно црквама нашима, по скуие паре продају. Писало се дакле миого, али — колико се сећам — ни један од поштованих писаца није народу нашем, ни црквеним општинама казао, где се, код кога, у којој трговини могу купити такве утвари, сасуди и иконе, које потпуно одговарају кроју, типу и духу православном. У 20. броју овогодишњег „Сри. Сиона" осврнуо се и брат јеромонах Доситеј на исту тему, иа у свом, пажње достојном, чланчићу: „Потреба црквене индустргуе" вапије, да се у ком год од наших манастира отвори радионица црквених утвари, икона и свећа. Част му! И ја делим с њиме исте назоре у том погледу, и тврдог сам уверења, да ћемо и до тога времена доћи, ако нам Бог иоживи нашег св. патријарха Геор- ј

гија. Али, иошто за тај посао треба најпре имати спремних људи, а та се спрема годинама тек постиже, то ако св. патријарх наш има данас и најбољу вољу да подигне црквену индустрију у ком манастиру Фрушкогорском, ипак се не можемо надати, да ће већ за годину две дана таква радионица бити отворена. Па шта треба да чинимо дотле? Вар дотле опет да купујемо утвари и сасуде црквене туђег кроја и типа? Зар дотле у место мирисавих воштаиица да и на даље налимо свеће направљене од којекаквих смола, лојева и масти и других смрдљивих нримеса? Зар баш немамо где да купујемо те ствари? На то питање хоћу да одговорим, па шат ме ко услиша и послуша. Хвала и слава Богу, сад имамо где те ствари да кунујемо! У Сарајеву живи скроман српски занатлија — Јово МитричевиЛ, златар, који је за свој фини и солидни посао постао чувен не само у Босни и Херцеговини него и у туђини, те је као ирави вештак у свом послу — ако се не варам — на пештанској изложби и одликован златном медаљом. Тај поштени и честити Србин израђује све

(