Српски сион

Б р . 31.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 489.

К питању о времену изласка Израиљаца из Египта.

(с итање ово ? као што Је познато ; иијо до даиас нашло у науци прееудиог одговора, јер се мишљења учених иопитивача знатно разилазе међу собом. Једни, највигае иемачки научењаци, са. Брухом на челу, одиосе овај Факат крају XIX. егинатске династије Фараона, на име к царевању МенеФте, пошто се великим Фараоном-гонитељем држи Рамзес велики: а други, највише енглески научењаци, на челу с покојним каноником Еуком, одређују излазак крајем ХУШ. династије, к царевању једнога од ирејемника Тотмеса III, оног великог завојевача египатске историје, на име к царевању Тотмеса IV. Разлика међу овим тачкама хронолошки се опредељује не мање од 200 годииа, и у самом положају Египта беше врло знатна разлика. У пашој литератури слабо се размишљало о овом предмету, и у случајним доказивањима о истом, видеше се само трагови немачког утицаја, пошто већина наших библичара нагиње томе, да је излазак био за царевања МенеФте (крајем XIX династије), не узимајући у обзир ту озбиљну околност, да се такав поглед па иредмет налази у врло јасиој опреци с несумњивим и јасним датима библијске хронологије. На име, смрт Соломуна пада без сумње у 516 г. од изласк Израиљћана из Египта, и такав је приближно период прошао од краја ХУШ. династије до савременог Ровоаму египатског Фараона Сусакима или Шешонка I, међу тим како се при немачкој теорији овај период приближно скраћује на 200 год. и на тај начин ие даје дотичног места за познате и несумњиве догађаје библијске и египатске историје. Ето, за што ми, не улазећи у подробно тумачење, примисмо у своју „Библијску историју" теорију енглеску, премда, на жалост, над мњењем већине новијих библичара све више почиње да узима маха утицај немачке теорије (њу примају Француски библичари, као Вигуру, и многи шта више енглески као Гејки, Сејс, Ролинсон и др.). Међу тим ова теорија нема за себе никаквих погодних основа, и у последње време учињено је једно откриће, које, на наш поглед, можејако поколебати мњење његових приврженика. Прошло је томе три године, како је Тел-елАмарда у Египту учинио откриће врло интересантних илоча од иловаче, са многобројним

наиисима на асирском језику. Наниси ови беху подвргнути пажљивом испитивању, и сад се показало, да се међу њима налази неколико писама, кој,а су послата била из западне Асије к египатским Фараопима АменоФису Ш и АменоФису IV (крајем XVIII династије); уз то се пронашло и неколико такових писама, која су написана била из Урусалима (т. ј. Јерусалима). У краљевом музеуму у Берлину налази се пст такових писама. У њима је пре свега занимљиво то, да тадањи владалац или кнез Јерусалима, Абби-таба, говори о свом личном положају. Он на име енергично даје на знање егииат. Фараону, да га не треба стављати у један ред с владаоцима осталих палестинских градова, који се налазе под египатском владом, да он, ма да је потчињен Фараону и да држи за своју дужност, да му плаћа данак, ипак заузима више сталаи положај, него остали, и за тим додаје: „ево, што ее тиче ове области града Јерусалима, ту ми је предао не отац мој и не мати моја, него слава свемогућег Цара дала ми је." То се исто говори и у другом писму: „ево, не отац мој и не мати моја поставише ме на ово место, него слава свемогућег Цара увела. ме у мој отачаски дом." Да под овим „свемогућим Царсм" треба разумети не Фараона, него Бога, то доста јасно излази из другог места истога писма, где се заиста приводи пророштво овог свемогућег Цара: ,докле год још лађа плови на мору — такав је глас свемогућег Цара — дотле ће Месоиотамија (Нарима) и Вавилонија (Каши, управо земља Косеја) чинити освајања." Али за нас је од овога важгшја још велика цел ових писама, која се састоји у том, што јерусалимски кнез Абби-таба постојано моли Фараона, да му попше војничку помоћ против иностраних завојевача, који силно ударају на Палестину и притиснули су сам Јерусалим. Ове иностране завојеваче назива он хабири, што је врло блиско, шта више Фонетички са ћаћепт, т. ј. Јевреји. Присталице немачке теорије о времену изласка долазе овим у забуну, иошто би, по њиховој теорији, ово било миого рано за навалу Јевреја у Палестину, и труде се учинити пажњу, односећи назив хабири к хетам, што је ииак сасвим без уснеха. Међу тим, с примљеном од нас теоријом ово је потпуно сагЛасно, пошто ступање Израиљћана у Палестину треба да се