Српски сион
,СРПСКИ СИОН." С тр . 547.
В р . 35.
устројству, ослања на разлог њезине власти и властите снаге. А против таквог разлога, признаћемо сви, не помажу ни ремонстрације, ни претставке, ни молбе. А особито сад. И кад је све то тако, као што до сад рекосмо, шта нам остаје? Шта да чинимо? Хоћемо ли се, зар само, „тешити надом, да ће патријарх и саборски одбор моћи израдити дозволу за сазив сабора и то за сада још једном изузетно, ма и на јесен" ? Слатка је нада, лепо се тешити њоме. Ал' и нада мора имати своје основе, своје разлоге. А ова нада тога нема. Ко њу иак има, ми би му за час могли иозавидети идеализму; али смо принуђени, баш 'општим интересом нашим, који је пред очима и томе идеализму, да се разрачунамо са реализмом. Тај реализам је у исшинама , које напред побројасмо. ТБих неће нико хтети порицати. А кад је истина, да дужни саборски трошак платити морамо ; кад је истина, да државна власт има врховно право надзора над издатцима наших фондова и да има, право недозвољавати из ових предујам за одржавање сабора, а дозвољени већ предујам обустављати; кад је истина, да без новаца' саборисати не можемо, а да новаца немамо, и да нам га државна власт из фондова више, бар данас, неда; кад је, на послетку већ, и то истина, да је § 7. саборског устројства само на папиру, и да и он без новаца ништа не вреди, јер сабора без новаца бити не може; а кад тим истинама придодамо и ове: да нам је автономија од <* до м неуређена, нејасна, неутврђена, несигурна; да нам цео народно-црквени живот и његов напредак налажу уређење својих народно црквених автономних одношаја, уређење своје цркве и школе; а да то све учинити можемо само на сабору своме; а крај свега тога кад видимо и знамо, да нам државна власт не дозвољава саб^ра пре, него што исплатимо дужни саборски трошак: Онда? шта нам онда ваља чинити? Шта морамо учинити? Исплашиши свој дуг; тдмириши дужне еаборске шрошкове и сиремиши шрошак за нов сабор. То од нас захтева државна власт и закон. Али то од нас шражи и достојанство нашег народа; шражи и углед наше цркве.
Не исиитујмо сада, је ли уставно, је ли либерално, је ли културно спречавати једној цркви и народу развитак и напредак; не истражујмо, сада, ко има право: или државна власт недозвољавати и редовни састанзк нашег сабора пре исплате дужних саборских трошкова; или ми имамо право на сабор и без новаца и без саборских трошкова. То не помаже. Признајмо понајприје, да је недостојно једнога народа, да му се у опште и може спречавати развитак — из таквих разлога. Признајмо, да веће сатире и веће бруке за нас и нашу автономију и не може бити од ове, коју изазивају рештанције наших саборских трошкова. Ако у томе има и туђе кривице, напта је на првоме месту. Окидајмо са себе своју, не ћемо се бар брукати. Јер лакше је трпити и неправду него — бруку. Питање саборских трошкова данас је код нас питање автономије. Не само то; него је уједно и питање народне части, народног образа. И за то, не молимо, не трвжимо милости. Затворена и утврђена врата наше саборнице говоре јасно: колико нам то помаже. Народи, који имају права, и не траже милости кад је у питању 100.000 форината. ЈГични карактери, појединци људи прегоревају такве своте кад је у питању њихова част и достојанство. А народ, који поноса и самосвести има, тај је увек кадар и вољан такве своте и исплатити. Хоћемо ли дозволити и чекати, да нам се још у брк каже: е наш народ није то кадар ?! Испунимо своју дужносш. То је кључ, који ће нам саборницу отворити. У томе је моћ, која ће нам праву прибавити и — снагу; која ће сломити дамаклов мач, који нам достојанству народа прети; која ће одбити шамар, намењен образу нам народноме. Подмиримо дужне старе саборске трошкове, које нам је прошлост задужила. Подмиримо их што брже и спремимо нове, ради будућности своје. Автономне наше власти издавале су не једаред своје наредбе у погледу истеривања и уплаћивања саборских трошкова. Оаборски Одбор издао је само г. 1891. три наредбе. Иа? Не само да се саборски трошкови нису платили, него црквене општине нису издале ни тражене обвезнице на своје дугове.* Тај по* Види „допуну наредби саб. одбора од 13. окт. 1890. бр. С. О. 2160 -750 ех 1890." („Срп. Сион" бр. 30. ех 1891.)