Српски сион

Бр. 35.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 549.

мора бити познат са већ одавна углављеним српским дијалектом. А кад је познат с њим, онда не ће никад написати сједење него сјвђење. 2.) Сс) ксел1х причт-к и л 1оде\х нревео је г. Живковић „и за сав причт и све људе". У српском језику ирпчт не значи ништа, а, у словенском причћтж, причета значи клир. Дакле требао је г. Живковић употребити ријеч клир, која је сваком разумљива. Причктк, причетх долази од иричести (причисти ст. слов., отуда и число, број) што значи ирибројаши, дакле причетх значи све оне, који су прибројани, који припадају црквеном чину. 3.) СО иосовити и покорити подх ноз г к егш ксакдго врагд и сВпостата Господб помо^ л1шса преведеноје: „Помолимо се Господу да му покори свакога непријатеља и противника његовог". Овдје није преведено посокити, што значи помоћи. Дакле да мт помогне и нокори непријатеље и т. д. 4.) СЗ изкакитисА над1х цј ксакја скорки, гн^ка и н$ждм, Господ8 пол1олил1сд преведено је: Молимо Госнода, да нас избави од сваке туге, срџбе и иошребе, која би нас снагки могла. Не ће бити добро пошребе него невоље. Овдје нбжда значи певоља. 5.) Жезао не ваља. То је мелез, пола је руска, а пола српска ријеч. Треба, је српски казати жазао. Божасшво је архаистичка српска ријеч. Данас гласи божансшво и тако је треба нисати и никако друкчије. На стр. 52. стоји: васионски сабор. Какав би то био са-

бор? На њему би се ваљда скупили из цијелога васионога свијеша (АУеИаИ) кад би само било људи на мјесецу и на другим тијелима небеским. Екуменски се сабор зове српски васељенски сабор, а то значи сабор, на којем се скупе из свију насељених (васељених) крајева наше земље Сђ омооцечгј у9ј). На стр. 56. зр/јнво треба замијенити ријечју без х: р^аво. Зашто? Није потребно и то још данас тумачити. На стр. 59. стоји : оживљавајуЛој шројици, а, мало даље невидимо , а на стр. 69 нераздјелимој. Таки облици у школској књизи не смеју се употребљавати. На стр. 69. стоји: осшанке од часних дарова. Није осшанак него остатак. Осшанак значи с1а§ УегМеЉеп: Срећан ти пут, а, мени добар останак. (Вук. срп. рјеч.). На стр. 70. стоји : одавајуЛи славу мјесто одајуЛи славу. Прешриише мјесто жрешријеше. На стр. 75. иуномјесечије мјесто ушшаи. За облике иочамши (стр. 76.), изузам (78.), којих у српском језику нема, већ су и Хрвати скоро заборавили. На стр. 76. стоји : осим божијих служба мјесто осим божјих служби и т. д. и т. д. Осим овијех погрјешака има се споменути још, да г. Живковић брка дијалекте и још није начисто, који је јужни српски дијалекат књижеван? Тако пише не^еља и т. д. Ја мислим да о оваким стварима није данас потребно више говорити. Од користи би било за школу нашу кад би г. II. Живковић ново исправљено издање што скорије удесио. Јован ШивановиЂ.

ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ ЈЕДАНАЕСТУ.

И ово пиомо би написано: Мене, текел, уФарсин. Дан. У, 25. примењено на Мат. XVIII, 23-35.* Вавилонски цар Валтасар приредио је сјајан ггар кнезовима и часницима војничким својим, * Проповед — од мени непознатог проповедника са, применом горе приведених речи пророкових на текст св. Мат. XVIII, 23—35., прочитао нам је ове шгсол. год. 1893/94. на немачком језику у два часа омижитике преч. г. проФ. Ј. Живковић. Кад нам је почео г. про® исту да чита, запитамо га: које је вероисповести проповедник да ли протестант или католик. Кад емо чули да је католик, нас неколико — срамота је али ,је иетииа — не хтедосмо „с особитом пажњом" да слушамо исту. Зашто? Јер смо били тог погрешног уверења, да като.и. проповедници нису таки проповедници, који „особиту пажњу заслужују" —

што јуначки бранише Вавилон град, кога Кир, перзијски цар, опколео бсше тад. Напив се Валтасар заповеди, да се донесу судови златни и сребрни, које однео беше Навуходоносар, отац му, из цркве јерусалимске, да из њих пију цар дочим смо иротестантске у звезде ковали. Г. про®. је сигурно сазнао зашто не пазимо, па да нас у будуће од те погрешке сачува, кад је била прва радња на реду — зада нам као школску задаћу баш тај тексТ Данилов са применом на данашње еваиђеље. Ми смо се били — или бар ја — мало на то ускубурили, али је опет израдисмо. Предали смо ту радњу г. про®есору и о мојој се веома повољно изразио. Још ми је споменути, да дотичног аутора у рукама нисам имао и да му ни данас имена не знам. Оволико сам држао за нужно да о постанку а уједно и неоригиналности ове проповеди кажем.