Српски сион

Б р . 37.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 581.

влачио к рибњаку „ мношшво болесника, слијвиијех, хромијех, сухијех, који чекаху да се заљула вода", и који се понамјешташе испод пет прикривенијех тријемова,, што но их подигоше разни доброчинитељи овијех несретника. Између многијех болесника. бјеше ту и неки сиромашак, који паћаше већ тридесет осам година од узетости. Живио је у огради крај воде, али узалуд; како си не могаше сам да помогне, а вода се опет у разно доба мутила, то би се сваки пут други сретнији и снажнији од њега, прије њега загњурили у рибњак, док још не изгуби вода љековитост своју. Христу се врло са-жалио тај човјек. Очито бјеше, да не бијаше дух тог несретног патника мање узет него ли тијело његово и сав кукавни живот његов бјеше тек непрекидно очајавање. Спаситељ одлучи да награди у дан великог празника кукавца, коме не могаше дати ни злата ни сребра. Одлучио је да помогне јаднику, коме не хтједе нико до селе да пружи помоћи. „ХоЛеш ли да будеш здрав" ? запита га Спаситељ. Испочетка једва да се и дојмише несретника те ријечи и он јамачно и не погледа онога који га питаше. Али како се нробудио у њему трунак наде, мишљаше, е је то какав странац, који будући добра срца, хоће да му помогне, да први уђе у воду кад се опет заљуља и, у име одговора, исприча му просто горку историју свог дугог и узалудног чекања. Али Исус разумијеваше другу бржу и збиљску помоћ. „ Усшани, узми одар свој и ходи". То бјеше изречено гласом, коме се не могаше успротивити. Поглед говорников, његов глас и заповједнички тон пробјежа као електрична струја кроз измождене удове и изнемогло његово тијело, ослабљено иатњама и гријехом читава живота. Он устаде одједном, пошто бјеше узет тридесет и осам година, узе оцар свој и пође. Весело звераше он унаоколо, неби ли видјео свог непознатог доброчинитеља, али народа бјеше тма и Христос се удаљио, нехтијући да изазове узбуђење у народу. Неочекивана појава међу народом тог човјека, за кога знадоше сви да је узет и да му нема помоћи, а сад ето иде по улици, и нехотице обузе пажњу свијех, и њега окружи народ питајући га како оздрави. Али међу народом бјеху и строги законици, које не занимаше тек то како издрави тај јадник, већ и то, што он наруши најсветију установу Мојсијева закона — светковање суботе. „Данас је

субоша", рекоше му законици „и не ваља ши одра носити". Суботништво бјеше на.јмилија смицалица сувременог фарисејства, а како дављаше у тој секти све више дух Мојсијева законодавства формално вршење обреда, то изгуби и субота свој пређашњи узвишени характер духовног и тјелесног уздржавања од рада и посвећења њена на службу Богу. Превагу узе писличарско очување мировања, попраћано ружнијем измишљотинама измајсторисаног богомољства, те се изврже тај благодатни дан одмора у дан најтежег ропства и сваковрснијех сметњи. До ситница бјеше одређено шта се смије, а шта не смије радити у суботу, колико пута се смије корачити, докле отићи, колико јести, писати, какав лијек узимати и т. д. Али најпомније бјеху обрађена правила која се тицаху ношења терета у дан суботни. Ослањајући се на ријечи пророка Јеремије: „чувајше се да^не носише бремена у субошу" (17, 21.) измислише равини читав кодекс, у ком бјеше тачно опредијељено, какав се смије, а какав не смијс терет носити у суботу. Како суботни дан отпочињаше у петак у вече и навијешташе се знацима трубе, то мораше, по учењу равинском, збацити сваки прави Израиљћанин одмах са себе сваки терет. Једно правило прописиваше: „У петак, пред почетком суботе, не треба, да изилази нико из куће са иглом и пером, како их неби заборавио спремити кад настане субота. Свако мора у то доба да брижљиво претражи џепове своје, да не остане у њима штогод, са чиме не смије да изађе у дан суботни". Али не само да не бјеше дозвољено носити прави терет, већ не бјеше, по тумачењу фарисејских равина, дозвољено носити чак ни обуће са гвозденијем клинцима или закрпама, јер бјеху и клинци и закрие „терет". За то и бјеше сасвијем забрањено равинима ношење закрпљене обуће, како неби у заборавности својој нарушили светињу суботе, која се, по мишљењу њихову, светковаше по свој васиони, јер и сам анђео Господњи не узмути никада воде у Витезди у суботу. Поред таквијех назора није чудо што не пропустише књижевници и фарисеји да иримјете узетоме, како он чини безакоње, носећи „бреме" као што је његов јадни одар. Али сретник не зарезиваше много те ситнице казуистичке, већ одговори смионо: „који ме исцијели он ми рече: узми одар свој и ходи". Поражени тијем, што не знадоше који би то