Српски сион

I

С тр . 602.

„СРПСКИ СИОН."

Г .р. 38.

Ш \ вриједно је поштовања, ал само, ако душа живи послије тијела! Јер кад то не би било, онај војник, који се жестоко и смјело баца у средину непријате.ља, учинио би лудо и требало би му отргнути са груди медаљу за храброст војничку. Ако се све свршује смрћу, живот је садањи само и једино добро; а онда све пропада, не само домовина већ и човјечанство. Дакле треба да је душа сједињена с тијелом. Ову мудрост божју можете посматрати, господо, и с труге стране, и имаћете исти закључак. Зашто би Бог створио човјека, да га уништи? Зашто би дао човјеку, да прође мало времена пред сјајном зраком супца, међу дивотама створења, да га затим уништи? Створити па уништити, не би ли то био дјетињски посао? Па зашто би уништио моју душу, кад се ништа не може уништити на овом свијету? Узмите један атом, можете га дијелити, резати, ал уништити никад. Да л' душа сама мора бити уништена? Зрно иијеска са ебале мора говори вам: Послије толико окретања, ба-

цано од плиме и осјеке мора, избјегавши валу бијесног Оцеана, нослије толико вјекова ево ме! А душа моја мора ишчезнути за увијек? Овај човјек, који види, осјећа, ужива љепоте васионе; овај човјек, који љуби, који нозна истину, добро, лијепо; овај човјек, који љуби, познаје Бога, слави га, клања му се . .. овај човјек мора ишчезнути у гробу? Ох! човјек би дакле имао судбину животиње, којом се служи; судбипу биљке, коју ногама својима гази? Не, иначе би мање трајао од дјела свога, јер он подиже дуготрајне споменике, који трају кроз дуге низове вијекова. Ето Рашаела и Микел-Анђела, пред њиховим ремек-дјелима, пред Преображењем и Мојсијем, кад су их довршили, па зар су их моглиу прах бацити? Не, они су рекли: живите на славу нашу, на славу умјетности, славу религије. Зар би Бог употребио моћ своју, да створи човјека, ово ремек-дјело своје, да га за тим уништи? Онда би видили у Богу Биће непојмљиво: његово би занимање било, давати живот милионима душа, да их толико опет уништи. У другом случају: гдје би била доброта и светост божја?

(Свршиће се)

&

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. (Наставак).

Дан дањи владају у свијету махом нове идеје, на свијем линијама, у свијем односима јавног и приватног живота. Оне су творевине људског ума. Не пита се каквог су карактера. Није бага важно знати најирије то. Главно је констатовати да постоје. Па је ли свештеиство дужно, да те идеје прати, да се с њима упознаје или иак сав његов позив треба да се састоји с.амо у старању, како ће што правилније обавити разне свештено-радње? Још би могло бити оправдано и тако поступање, кад би било истини-то, да те идеје остају у главама својијех твораца, у кабинетима, у лабораторијумима, или у уском кругу пријатеља по алату и занату, када оне не би стајале ни у каквој свези, т. ј. када не би утицале и иа религијозно-наравствени живот народа. Ну зна се да бива друкчије. Нове идеје популаришу се. Оне свуда налазе своје мисијонаре, апостоле, док иајпошље мало по мало не постану својина цијелога друштва. И ништа их на путу

ширења не може зауставити. Све покрећу, стварају и претварају, свега се дотичу, свему дају други тип, нови вид и облик, а наравно не остављају на миру ни области религијозно-наравствеие. На нротив, као да је ова најмилији приједмет, у више случајева, њихове синтезе и анализе. Па шта, зар свештенство да скрсти руке па требнику и служабнику, на часловцу и псалтиру, а да се и не оеврне на поток новијех мисли који крај њега жубори, да не иогледа откуд он извире, куда тече, гдје увире? Свештеник је иастир душа, идеје су храна души. Пастир тређа да зна све оне пашњаке, на којима ће стадо његово себе наситити или отровати. Не, свегатенство не смије изостати иза својег вијека. Нико њега не сијш да све идеје прими за непобитне истине. Многе су од њих несталне, ногрјешне, неправедне, лажне. Али и свештеник треба да зпа, гата покреће јавно мигаљење, опћу свијест, какве идеје ствара људски ум, како се оне