Српски сион

бр. 38.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 601.

Тускулане Цицеронове и Енеиду Виргилову, па да видимо пгга су оии мислили. То је вјеровање ио свуда, премда у разним Формама. Дакле, Бог је хтјео урезати у дно дугае ријеч бесмртност, затим створити од ње луч, да свијетли у највећим тминама и у најудаљенијим крајевима. Зађете ли у гауме новога свијета, нађи ћете тамо матер, која је објесила о гране дрвета колијевку дјетета свога, те ју њежно њиха, јер као*што она кааге, може лакгае новратити дугау милог синка свога. На сувим о.балама АФрике, дивљи Хотентет ставља на тетиву и лук стрјелицу за борбу у земљи душа. Па кад сиромагани дивљаци мисле да чују мс!)у облацима, при дувању вјетра, илач душе њихових милих, и та заблуда, која измјењује прави појам о бесмртности, да л' тај исти појам не изјављује. Кад сиромагана мати Индијанка иде, да са сузама својима лнјева млијеко на гроб дјетета свога; када на гроб иогинулог на бојиом нол>у носе другови његови јело, као да душа његова потребује хране. .. па да л' све те велике заблуде не доказују можда, да се јога од најпримитивцијих времена вјеровало, да дугаа преживљује тијело? И ова свеопгата једномигаљеност, овај глас свих људи, неће ли бити глас истине? Све су се страсти подигле, да ишчупају из срца глас овај, ал никад успјеле нијесу; дакле тај глас не ће бити истинит? Како? Господо, да л' ова једномигаљеност, која нроповиједа бесмртност, може бити немоћна? Кад би то био глас појединца, могли би посумњати у њ, ал то је глас рода људског. Кад би то био само глас рода људског, јога би могли бити збуњени, ал то је глас божји! Божји? Ето доказа, на који се нозивију опи, који се опиру бесмртности дугае. Они кажу: Бог може дакле уништити нашу душу, и не знамо хоће ли ил' не ће ли ју сиасти. Пустимо на страну то, да л' Бог може ил не може унигатити нагау душу; нама је доста навести необориве доказе, да он то неће учинити. Кад ми помињемо узвишено име божје, разумијевамо биће савршено, биће, које сједињује у себи сва својства: мудрост, доброту, светост, правду. Ал' гдје би била ова савршенства. божја, кад би се све смрћу нашом свргаавало? Гдје би

била, господо, она премудрост, доброта, светост, она правда? На првом мјесту, гдје би била мудрост божја? Бог је дао човјеку закон, који је израз и мјера дужности: сваки закон мора имати своју санкцију. Ал' ако се све свршује нагаом смрћу, гдје би се нагала та санкција? Можда у људским законима? 0 колико се злочина у мраку збива! Колико ли злочина избјегне закону! Да, л' ће та санкција бити у јавном мњењу ? Ал колико "чина ослобађа мњење, које би требало осудити! Колико ли их осуђује, које би требало опроетити! Хоће ли онда та санкција бити у савјести? Ал гата је савјест, него огледало другог живота, који се подиже, да иријети кривцу? Не знате ли, да савјест слаби код оног, који огрезне у гријеху? Не знате ли, да ее грижа савјести буди у моменту смрти? И тако да се отклони грижа еавјести, било би доста мало отрова, један револвер и ето свегаЈ Тад би Бог и друштво, мјесто да нађу кривца, нагали легаину. Гдје, гдје се дакле налази ова санкција закоиа Божјег? Да ли можда у миру, који пастаје вршењем дужности и врлина, оним вргаењем, које, као гато св. Апостол Павле каже, прати највиши мир? Ал колико врлина, којима се диви природа људска, не би могле мислити на ову награду! Гдје би била награда јунаштва, пожртвовности ? Један је чобјек доведен пред тирана, стављен иа грозне муке, исмијан, поруган, злостављен.. . Тирании му виче: Одрецг/, се твоје вјере ил умри. Он ћути, трпи, умире; умире за вјеру своју. Ал' гдје је награда овог мученика? Млади војник је у близини ненријатељској: нанусти ли своје мјесто спашће живот... Ал'му је војсковођа рекао: Остани на твом мјесту, умри за част војске, за славу заставеј за спас, за слободу домовине. И он умире. А гдје, гдје је награда овог младог јунака? Говори се о њему! Ал шта то вриједи, пгго се говори о њему, кад од њега не остаје ништа више? Шта вриједи, да полажете на гроб његов ловорове вијенце и цвијеће, да сузама полијевате земљу, која крије лешину, кад њега/нема више? Ох 1 лијепо је жртвовати живот за с сра.ој ^/Ј-:.-. ;

за слободу домовине, лијеио