Српски сион

С тр . 600.

„српоки еион."

Б р. 3«.

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ. Проповијед Оца Авгуотина од З^Сонтефелггра,. С талијанеког превео Јован Узелац, евештеник. (Наетавак).

ило би тсшко овај Факат доказати, кад би се рекло, да уврједа није далеко од нас, госиодо! Ја вас питам, зашто је овај осјећај, ако се све свршује са. нашим тијелом? Зашто кривца мучи грижа савјести? А како се осјећај овај буди при постељи, на којој се са смрти бори драга нам особа! Тако јв тешко, говораше једна нлеменита душа, тако је тешко вјеровати, да они, које љубимо, лшрају умријети; немогуће је мислити, да их никад не Лемо видити више. И тако срце само по себи доказује своју бесмртност; јер без сумње природа, која нам је дала ову наду, даће нам и њено остварење. Заиста, господо, кад будете имали пред собом тијело миле вам особе, вашег оца, ваше мајке, вашег брата, вашег сина, вашег пријатеља; кад видите блиједо и укочено оно лице, које вам се смијешило са толиком добротом; кад видите, да је угашен сјај оних очију, које се нијесу хтјеле, никад затворити, само да вас непрестано гледе; кад осјетите ледену, и за пољуице ваше неосјетљиву ону руку, која вас стискаваше са толиком њежности; кад видите затворена она уста, из којих излажаху тако добре ријечи, тако свети савјети; кад чујете око вас ону кобну ријеч: мртав је, мртав је: хоћете ли моћи казати: све је свршено, ја га никад више не % видити, никад више? Ви не ћете то казати, не ћете моћи то казати; већ ћете узвикпути: „Да, ја ћу га видити; ја ћу видити мога оца, видићу моју мајку, мог брата, мог сина, мог пријатеља"; да, кад га не би морали видити, имали би потпуно право обратити се Богу и рећи: Ти си ме варао, јер си ставио у мене љубав, која је саму себе варала. Онда, господо, Бог не би био Отац људи, већ тиран; и шта би био живот, што нам га је дао ? Био би само норуга. Ово биће нама толико мило, са смрти свршило би за увијек; ова душа, која је тако уско била са нашом спојена, угасила би се у ништа. Како?... Послије овог тако кратког, тако мучног жића не би било ништа више?!...

Ал', господо, дакле љубав, пријатеЉетво били би само илузија, истина и правда била би само уображење? Нитко не би могао мислити ил' казати ово, а да не ућутка најплеменитије инстинкте срца свога. ТТТта да кажемо о оном осјећају, који се буди у пама поред гроба; о опом осјећању и штовању, које сви показују пред раком? Можда једио зрно праха заелужује наше дивљење и нашу љубав? Не! јер пеки унутарњи глас каже нам, да све ниј.е свршено у гробу, и даје смрт само једно славно преображење. Отуда је и ово поштовање гроба тако живо код свих народа, јер је код свих народа укоријењено освједочење и увјерење, да нешто преживљује смрт, а то не може бити материја, јер се материја распада у гробу; то је душа која је дух, живот, то је бесмртна душа. С тога је казао Русо: „Све оштроумље метаФизике не баца ме ни један само часак у сумњу о беемртности моје душс; ја је осјећам, ја у њу вјерујем; ја се у н.у надам, ја је хоћу, ја ћу је бранити до иоследњег даха." И с тога што вјера у бесмртност постоји код свих народа, она је члан символа рода људског. Св. Августин говори, да је то освједочење оно, чему нас све природа учи, оно што је човјек познавао од почетка цивилизације до данас; оно о чем пјева пастир у лугу, свештеник у еветилишту, оно, што исповиједају сви народи на земљи. Аврам, жртвујући свог сина, тјеши се надом уваскрснуће; Товија обећава сину живот вјечни, Јов наиуштен од свију, тјеши се што ће ускрснути из гроба, Макавеји дају своје удове мучитељем говорећи: Бог ће нам их успоставити, и вратив се Антиоху рекоше: „Ти ћеш се подигнути да умреш." Химне пеалмопјеваца. пјесме пророка не престају славити радости праведна човјека славом овјенчана, а пријетити злима са проклетством божјим. Калдеји уче, да имају звијезде, гђе се зли казне а добри награђују; Египћани, Грци, Персијанци вјерују у њихове Елизејеке нољане и њивов Тартар. А Римљани? Доета је читати