Српски сион

Б р . 38.

„СРПСКИ СИОН "

Орр. 599.

ност ових двају предмета, неговао их је без сумње правом вољом, а награда биће му народно признаље и сопствено уверење, да се ова нова наредба њега не тиче, но да је она нужно подстицало немарнику, а у дужности му најсветијој и најплеменитијој. Нерадена има сваки сталеж, па од њега не може да се очисти ни сталеж учитељски. Али су крај ових занемаривању цркв словенског језика и црквеног појања, рекао бих, у многоме криве и неке ниже области, неки надзорни органи, који као да интенцијама високе владе не иду у свему на сусрет. Или како да протумачимо згоде и незгоде које се нама на очиглед сваки дан дога.ђаЈу ? Учитељ у Буковцу не зна и неће да научи појање. И тај учитељ, у место да дође у Витојевце, где српске цркве нема, — премешта се у веће село, у Грк, и постаје онде равнајућим учитељем. Други опет у Шуљму тера исто, а „казне ради" иремешта се у Добринце, у много веће село, да онде постигне степен равн. учитеља, што у Шуљму не би постићи могао. Сличних нримера имаде и више, али за илустрацију фактичнога, несрећнога овога стања, нека буду доста и ова два, случаја. Међу тим, Добановци и Ст. Пазува, већ су се скоро навикли, да од својих појаца-учитеља слушају „соимишче" место „сонмишче" „турци" место „Тројици" * и т. д. а да је то профанација највеће народне светиње, — ваљда тек не треба да речем. — Комуналне наше школе, нису школе бззверске, а наредбама је јасно изречено, да учитељи имају свештенику ићи на руку; само је невоља што се ти учитељи довољно не оспособљавају за вршење својих црквених дужности. Верозаконски немар и нехај однеговао је Францеској Равашоле, Казерије и друге зверове људскога облика, а ко о томе рачуна води, ко премешља о срећи свога народа и домовине своје, тај ће драговољно прионути уз два ова предмета, која су * Можда ће ово прочитати и г. Ершњави у Загребу и г. поджупан Јурковић у*Вуковару. Па хоће ли испитати ко је свему томе крив? Ко је крив томе, да се по школама сремске жупаиије шири, од неког времена, незнање црквеног певања, а за иевницама православних српских храмова да еу занемили појци учитељи? Ко ли је „иокровитељ" таквих учитеља у сремској жуиапији? Требало би га пронаћи, — а он се сам собом каже —, и Ур.

од еминентне вредности за оплемењење срца и душе у наше узданице, у наше дечице, нашег највећег блага. Без и мрве родољубља био би учитељ, коме би та два предмета били сињи терет, мимо остале „предмете од шале." И учевна основа за комуналне школе, која је у осталом код нас изложена честој измени и промени — није за ова два иредмета одредила довољан број сати. Један сат и за веронаук и за црквено-словенско читање и још к томе каталог, на коме учитељ „ложе" предузимати цркв. словенско читав,е, то је и сувише мало, а да се младеж научи не само добро читати наше црквено писмо, него још и православно појање онако и у оном обиму, како је то вис. влада ирихватила и одредити благоизволела на предлог нашег митрополитског школског савета. Стнрија сабраћа наша топе се од милина, кад у хору запоју „Рождество твоје" и „Дјева днес", „Во Јордање" и „Тебје одјејушчагосја" и т. д. а за што да нотомство мање ужива благодати, које му пружа вера и закон његов, које он треба да разуме, схваћа и уважава, а да тако постане веран син своје цркве и користан члан људскога друштва, што сваки, па и наш закон за комуналне школе захтева. А ако је школа занемарила своју дужност са стране верске, онда је промашила своју цељ, онда не одговара својој намени, а греши против закона школског, греши против закона и божјег и царског, а тај грех светио би се, а пре а после, на људству самом. — Оснажени таким убеђењем радосно поздрављамо у уводу споменуту наредбу,** а сачекаћемо да се осведочимо у колико ће успети уз надзор, који се међу учитељством у Срему држи за врло строг, но који се међу тим баш са ове стране показао више него благ. Пјвстун. ** Наредба и интенција и езина, сама по себи заслуживала би хвалу. Али питање је, да ли с ( е тој наредби у опште може удовољити? Не може, јер сви учитељи, па и надзорни органи, не знају црквено певање. Учитељи сви не знају ни црквено-словенски читати. Дакле? Најпре учитеље научити, па онда од ових захтевати да науче другог. — У колико се пак та наредба одноеи на учитеље и надзорнике, који све то знају и који могу другог научити и контролисати, и ми ју радосно поздрављамо. Не остала само на папиру, него задовољила интенцији, која ју ,је издала; задовољила и нас све, који смо и сувишс већ незадовољии. Ур.