Српски сион

Вр. 34

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 597

садржи у себи потпуно изложење новозавјетног закона, за разлику од етарозавјетног. Спаситељ одржа ту проповијед на гори, усљед чега и доби име своје, и предање, опредјељујући тачније само мјесто, показу.је на гору познату под именом „Рогова Хатинекијех", која је удаљена по прилици два сата од Тиверијаде. Та се гора, са два вршка или главице своје, што но се уздижу около шездесет стопа изнад долине, која их дијели, врло подудара са нотанкостима јеванђелског причања. Није далеко од језера Галилејског, а нити јој се тешко успети на врхунац, а сјем тога је испод гла вица пољаница, гдје се могоше скупити и норазмјештати слушаоци. Сам Христос сјеђаше, јамачно по обичају учитеља свога времена, на каквом повишем камену, да се могаше разлијегати божанствени глас изнад сакупљена народа, пред који испредњачише новоизабрани апостоли, сједећи у дну ногу учитељевијех. Бјеше то важан збор основане цркве Христове. Он наличаше донекле на збор цркве старозавјетне пред гором Синајском; но тамо не трепетаху сами људи, већ дрхташе и сама природа од страшног присуетва невидљивог Божанства; овдје се збили људи до у подну ногу очовјечена Бога, који излијеваше ријечи љубави и милосрђа посрјед природе, која као да се сама одушевљаваше благовијешћу и ликоваше чекајући, да се опрости свог властитог нроклетства, које лежи на њој због човјека. Узмемо ли да отпоче проповијед у саму зору, то злаћаше сунце својијем косијем зрацима унаоколо сав крај, са његовијем богатијем прољетнијем накитом, и са горе пружаше се оку дивна слика: на десно одсијеваше као огледало површина дивна језера са пробуђенијем животом у околнијем градовима и селима, која се нанизала по обали, а на сјеверу пушаше се . величанствено у јутарњој магли силни Јермон, а његова се снијегом покривена главица прелијеваше у разноврснијем бојама, обасјана свијетлијем зрацима тек рођена сунца, и сва природа као да бјеше замрла у побожној тишини, да слуша проповијед о начелима царства Божјег на земљи. Проповијед своју поче Христос набрајајући оне, који могоше постати члановима новога царства и користити се правом на блаженсгво, које им се пружа. У старом Мо.јсијевом закону бјеше обусловљено право на изабрано царство Јоховино

тјелеснијем и у опште спољашњијем својствима и знацима људскијем — њиховијем происхо1јењем од Аврама и тиме, да ли бјеху обрезани. И та тек својства даваху право на она преимућства, која бјеху јединственом својином царства Јеховина. У новом царству немају спољашња својства никакве важности и све зависи од унутрашњег достојанства човјекова, које и јест извор блаженства. У том смислу прије свега „благо вама који сте сиромашни духом, јер је ваше царсшво Божје". Како би могли ући у царство Божје, нужно је прије свега да увидимо своје духовно сиромаштво, да увидимо како смо далеко од првоначелног духовног савршенства и тек онда постаје човјек доетојан више помоћи, која му помаже, да постигне тај велики циљ. Ту се проповиједаше сасвијем ново животно начело, које се разликоваше од оног, ко.јијем се руководило човјештво у старом свијету, кад људи из охолости уображаваху себи да су духовно богати, а међутијем не само да не бјеше то богатство правијем богатством (како се то послије показа. — Дј. ап. 17.) већ сметаше у исти мах човјеку, да стече оно право духовно богатство, које проповиједаху Христос и његови апостоли. Но кад човјек увиди своје духовно сиромаштво и схвати како је далеко од свог циља, њега и нехотице обузима туга, што је толико недостојан, и „благо вама који илачеше, јер ~Кеше се ушјешиши" т. ј. добиће најприје ту „утјеху", коју ишчекиваху у Израиљу сви, који ираво вјероваше (Лук. 2. 25.). Увидивши недостојност своју и очистивши се од гријеха, постаје човјек кротак и смирен и „благо к-рошкима, јер ~К,е наслиједити земљу". У старом свијету газдоваху охоли и силиици, угра.бивши силом, огњем и мачем земљу као наслијеђе своје, а сад настаде вријеме, да господу.је смиреност, коју су врлину презирали у старо доба; куцну час, да она баш прими земљу у наслијеђе своје. Како је у старо доба у опште господовало начело насиља, то остаде често правда или правичност краткијех рукава и много бјеше онијех, који бијаху „гладни и жедни иравде". Тада б.'еху они најнесретнији људи, али сад су „блажени, јер ~Ке се насишиши", пошто ће ново царство бити оваилоћење правде. Поред господства правде мораће господовати и милост, јер су милост и правда као двије рођене сестре у области врлине, и за