Српски сион

Б р . 39.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 621.

Од тог доба смисао ове наредбе приводио се у дјело више пута. Четири па име васпитаника овог завода спремаху се на тај начин за наставничку службу, између којијех три данас сједе у проа>есорској колегији." Још кад сиоменем, шта се урадило за ово 25 година, да спрема кандидата свештеиичкијех буде што ваљанија, на по се сврхом, да данас сјутра послуже својијем парохијанима не само као духовни оци, него уједно и као мудри савјетници и искрени пријатељи у промицању ма-

теријалног и здравствепог благостања народног, тада, сам, у колико се мени чини, казао што је било важнијег казати, говорећи о томе, којијем је путевима завод наш постизавао овоје главно назначење. Овдје подразумијевам установу курса нољопривреде и енологије, који је заведен школ. 18 7 7/ 78 год., а за тијем курса пасторалне медицине од 1885/ в6 године: онај први у зимњем течају сваке године, а овај други након сваке четири године у оба течаја." (Наставиће се).

г

-^.1)

%

I « .,1

Т А

Ч

~^а)

Б Е Л Е Ш К Е. — (Шта је са свештеничким удружењем ?) Под овим насловом штампао је „Браник" у 107. бр. о. г. иеке ретке једиог свештеника са потписом „ —ћ", који ретци са питањем тога наслова баш ни у каквој свези не стоје. Кад смо прочиталм тај наслов и питање, баш смо се обрадовали. Ево згоде, помислисмо V тај мах, да браћи свештеиицима кажемо, у коЈем се стадиЈу налази ствар свештеничког удружења. Ал' ето јада изненада! Кад прочитасмо и оно, што је ноднасловом и питањем тим, пред нама се окрену — што но веле — свет, и приказа „опозицијоналац" удружењу у своме — неглижеју. Смучило нам се, и окренусмо главу од тог свештеника. Сетисмо се оружја, којим се нека браћа борише иротпв удружења пре одржане свештеничке прошлогодишње скупштине и у самој скупштини. Онда подметаше предложеном удружењу „презвитеријанске" тежње, а вапијаху за еписконалним карактером наше цркве, који да би био уздрман свештеничким удружењем. Сетисмо се тога и, . . . после прочитаних најновијих редака, сударише се у нама те две противности таквом жестином нелогичности и лакомислености своје, да у нами одјекнуше одмах речи „Лабудове несме" блажеиопочившег песника митроносца Никанора: „Мука ми је" Први барут није упалио. Оптуживање „пресвитеријанства" епископалном карактеру наше цркве није помогло, да се распршти остварење свештеничког удружења. Свештеничка скупштина је удружење закључила и нримила. Скоро ће доћи дан, да о „правилима" тога удружења каже своју одобравајућу или

неодобравајућу највишу реч св. Архијерејски Синод наш. Зато се сад пали други барут. Сад се подилази с друге стране, да та реч буде пеодобравајуЛа. Сад се казује, како бн удружење имало и требало да буде ни мање ни више, него суд Еписконима. Како гадна и недостојна нелогичност и противност у борби против удружења! Је ли она учињена у непојимању њезиног замашаја, или у разузданости гњева против' удружења, или у дрскости иовређеие, ма чиме, и незадовољене сујете? У сваком случају недостојно једног свештеника. И мп се пред ужасом тога поступка питамо: је ли могуће да је то учинио свештеник? И на жалост претпостављамо ту могућност, и верујемо речима „Браника", јер -- има нас и таквих. Поступак тога свештеника је мучки нападај на остварење свештеничког удружења, учињен баш на прагу решавања о њему. То је жиг његов, и мп га се — гадимо. Каквта је лакомисленост тога свештеника, колико у њему ради разум и колика је разузданост његовог гњева, види са и из ових речи његових: ... „какав стварни резултат је показало свештеничко удружење до данас? Шта је урадило то удружење за народ, за цркву, за просвету у опће ? Ништа, ама баш ништа, јер не сме ништа, јер му није слободно самосталио МИСЛИТИ II говорити" .... Та, удружење није могло до данас иишта ни урадити. Није могло из 99 разлога. Први је разлог: удружење јога и не иостоји. „Правила свештеничког удружења", која су донесена и примљена на свештеничкој скупштини од прошле године, подастрта су уз образложену пред-