Српски сион

В р . 39.

„СРП СКИ СИОН. ц

С тр . 615.

Но ново дарство, будући да се осниваше на начелима више изложенијем, мораше нредставити још нешто друго и показати сасвијем други налин одмазде за учињено зло. „ Чули сше да је казано: око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем, да се не брапише од зла,

него ако ше ко удари ио десном швом образу, обрни му и други; и који %о~Ке да се суди с шобом и кошуљу швоју да узме, модај му и хаљину. II ако ше пошјера ко један сахаш, иди с њиме два." (Наставиће се).

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ. Проповијед Оца Авгуотина од Монтефелтра. С талијанског иревео Јован Узелац, свештеник.

ко оожЈе свуда се иростире, види посвуда на земљи, гдје влада неред и неморал; види, да се у тмини скривају злочини ; види, гдје триумФује иеправда и превласт... а гдје је казна? Види, да се врлина рани пожртвовањем; младића, који се жргвује за славу религије; дјевојку, која се посвећује надахиута вјером.. . А гдје је награда, гдје ли наплата? Како, господо моја: Бог, који је оама Светост, који је сушта Правда, гледао би једнаким оком опачину и врлину, вјеру и безбожност, сматрао би се једнако поштован од невиности и од опачине? Онда, господо, нема више нравде, нема више божанске правичности, сваког је ограничавања нестало, све би било донуштено ; све би била конФузија: не би било више добра; не би било зла; не би било мудрости; не би било светости; не би било више божје Правде! Шта још? Не би било више Бога! Јер, ако Бог постоји, морао би љубити добро, казнити зло. Ал' ако се све свршује нашом смрћу, гдје је казна зла, гдје ли награда добра? Баците још један поглед на друштво. Кажите ми, шта видите? Видите оиачину, гдје се емије врлини, која плаче; зао човјек ступа охоло, носи на лицу погрду нротив Бога, презир против браће, а можда се рани крвљу, напаја сузама своје браће. Дочим честит човјек уздише у невол.и, жртва је неправде, презира, погрде злих. И час, у ком зла дјела безбожника траже казну а добра дјела честита човека награду .. био би дакле Богом изабрани час. да сруши једног и другог у пропаст? Како! Онај, који је оробљен, морао би поднијети иету судбину, као и онај који га је оробио

(Свршетак) и који се наслађивао плодовима свога нлијена? Како! Оиај, који је издао и иродао своју домовину, имао би исту судбину, као и онај, којију је крвљу својом бранио? Како! Онај син, који је носио ејеме неслоге у крило своје обитељи, имао би исту судбииу, као и онај, који је био уљудап, учтив поштоватељ својих родитеља ? Како! Прогонитељ водио би се овјенчан гробу, док би жртва његова остала неосвећена и за обојицу не би било друго до ништа? Ал' гдје је Бог? Господо, приближимо се .једној смртној постелЈИ. Онде се боље разумију тајне бесмртности. Ево видите. Има једиа дјевојка. Она је прешла дјетињство, прешла младост, у којој је живот, премда се много осјећа, мало појмљив. Она има

двадесет година! Најприје уљудна дјевојчица, затим чиста дјевојка, иостала је узор доброте. Родитељи се њоме ноносе; браћа се диве врлинама сестре; а сиромаси, предмет срца њезина, говоре дивећи јој се: Онајеанђео! прави анђео! Ал она затвара ухо хвали и сва се предаје Богу. И ето скоро да умре; видим сузе оних, који окружују постељу њезину. Она је сама мирна, смије се и гледајући лице Распетога Христа, којег има пред собом и са последњим осмејком, љубећи оне ране говори : „Господе, у руке твоје, предајем дух свој." Дакле на ријечи оног анђела: „Господе у руке твоје иредајем дух свој," Бог би могао одговорити: „И ја ћу те уништити?" Шта?! Овај живот сав Богу одан, као кадило које је само њему запаљено, не би имао за награду друго ништа до болест и илузију? Шта?! Толике жртве због њега поднесене, да он не осјећа? Дакле ће човјек бити нраведнији цјенитељ добра и врлине него Бог? Ал' ко може ноднијети ово светогрђе?