Српски сион

С тр . 616.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 39.

У исто вријеме, на крај пута, уједномкуту, једна девојка, руга рода свога, нрогнана од обитељи своје, пропаст младости, саблазан свих, који су је познавали, налази се у посљедњој стисци смртној. Њезин посљедњи уздах, без покајања, јест посљедња ногрда сваког морала, сваког закона. Дакле господо, питам вас ја: Да л' ће истина и савјест присилити вас, да напишете на лијес чисте дјевице ћерке божје: Живилаје у уображењу. А на лијесу неваљале жене, која је избјегла сраму, казати : Није била крива? Да л' ће Бог обадвема дати ништа ? Можете ли то казати, или можете ли бар у то вјеровати? 0 савјести људска, хоћеш ли дозволити таково чудо? Го сподо, кад би то било, онда би био паметан распуштеник, који гази закон божји, који грди Бога, који га негира; а био би луд онај добри врли човек, који чини добродјетељ, који врши дужности' Да л' светитељ, који брани вјеру, образованост под зидинама Картаге; Тиверије, који се рани крвљу мученика; св. Викентије, отац невољних, отац сиромашних, који чини чуда љубави; Лелије, који прелијета иољанама наслада; чудовиште, крвожедник који захтјева 200.000 глава својих грађава, да засити своју грозиу жеђу крви. ... да л' ће бити сви једнаки тамо иза гроба? Кад би тако било, онда би поштен човјек морао узвикнути са јунаком код Филипа: Брлино, ти си само празна ријеч! Требало би поновити са оним страшним логичарем: Бог је зао. Да, Господо, ако би сва „жетва људска", добро сјеме као и зли коров имала бити једног дана посијана у исту бразду, требало би казати: Бог је зао. Ох! Боже мој, ја не грдим твоје свето име; ја проновиједам и браним правду твоју. Кад наша земља проиадне, кад људски род покопан буде у утробу њену, хоће ли Бог моћи казати гледајући гробље то: на овој земљи живиле су многе сенке које су нарицале, плакале и уздисале слиједећи добро ; и многе сенке, које су се наслађивале, славиле, слиједећи зло: сад је све свршено. Да ш је то могуће ? Не! не! јер онда би се мрав против Бога дигнути могао и казати му: Ти нијеси могао, ти нијеси хтјео створити ме, да будем равнодушан према добру, према злу. Ал сам Бог даде право овоме мраву, да говори

тако; Бог сам буди у нама такове мисли, које нас к њему уздижу, које нас подижу вјечитој нравди! Зато господо имајте духа, ако видите, да је данас потлачена врлипа и правда, да триумФује опачина и порок. Не очајавајте. Доћи ће дан, кад ће се измијенити сцена: смрт ће дигнути завјесу. Онда ћете видити праведника славом овјенчана, а грјешника, ако се не покаје, казном награђена. Господо! Допустите ми, да на доказе, које сам до сад навео, дадемјош један практични. Ко су они, који неће бесмртност душе, а ко су они који је хоће? Ето свијет је раздијељен у двије категорије. Па једној су страни они који су гријехом спутани, нрезрени од рода људског ; на другој који врше и чине добродјетељи било на престолу било у колиби. Ето питајте. О ви мрље рода људског, ви Нерони. ви Домицијани, ви Кромвели, ви троватељи, убице, шта хоћете за вашу душу? Хоћете ли да иреживи тијело, те да се покаже пред судом вјечнога судије. Не питам вас, да л' га се бојите, већ да л' можете ућуткати глас савјести своје, да л' можете бити господари судбине душе ваше, зар би хтјели да буде бесмртна? Ох! одговарају онц: »?,, не, . нек умре са тиј елом! Чусте ли? Зли су зазвали смрт душе. О, ви, које врлина гледа као дјецу своју, шта би хтјели за неокаљану душу вашу? Душа нек преживи тијело. Господо, какав глас! Сви људи добри, сви људи који савјесно врше своју дужност, сви поштени људи желе, да душа живи после тела. А коме ћемо ми вјеровати? Кад је Емилио Скабро био оитужен од неког Вара, човјека зла и оиака, овакав суд је био иред народом: Грађани, Емилио Скабро тврди, Варо пориче. Коме ћете вјеровати? И то је доста било да се Скабро ријеши од оптужбе. Тако треба и ми да чинимо на одговоре добрих и злих. Коме ћемо вјеровати? Боже мој ! ја добро знам, да ни једна створена сила не може уништити моје душе. Сумња је више немогућа. Врлина и невиност изрекле су ово мишљење: Дакле дугиа је бесмртна. И овд|е бих свршио, ал' у ово вријеме, кад друштвени интерес заузима све духове, допустите ми, да додам још једну ријеч.