Српски сион

Б р . 39.

„ОРПСКИ СИОН "

Сур. 617.

Догму о бесмртоости дугае, догму будућег живота захтјева још слобода, образованост, друштвени живот; иајнеразумнији и најпогибелнији пријатељи домовине јесу они, који поричу ову догму. У историји има страшна и јасна поука о томе. Поука историје јест: Да народи и народности иду у пропаст, трче у провалију, кад им ова вјера ослаби. Нек је један народ суров, дивљи, нек је на ниском ступњу образовања, ако у крилу народа тога има храмова и олтара; ако у њему живи увјерење у друго опредјељење, осим овог што се извршује на земљи; ако се војници народа тога, као оно хорде из шума Германије, вођене од Арминија, боре надахнути и одушевљени за живот небески, којег очекују храбри, бојећи се вјечних мука, које очекују слаби, — реците, шта могу нротив овога народа учинити војници образованих народа, кад већ ни у гато не вјерују? Ко не види у томе несрећу Вара? Оставимо бојна поља; иређимо на поље знаности, умјетности и индустрије Погледајте два народа. Један има увијек упрте очи у један идеал, он се одугаевљава љепотом, вјечном истином; други не вјерује ни у што, он се труди, да себи само ирибави пролазних- наслада; он сумња у све гато не држи у својим рукама са грозничавом пожудом. Не видите ли смртну чету, гдје хоће да се бори са живом војском? Шта би била земља, свијет без ове догме бесмртности? Кад се ово вјеровање пориче, онда врлина нема вигае дражи, нема вигае нада, које ту врлину сачињавају, нема више среће, да јој помогне свладати препрјеке. У нама има енергија, која се не плаши нити преза, која се уставља само пред бесконачним, која уступа само вјечности. Напустите ли вјеру у будућност тада греш ник не ће имати више узде, јер се не боји вјечне казне. Земља би тад била позорница несреће, опачина, пожуда и катастро®а. Мутилџћ, 10. јула 1894.

ПРИМЈЕДБЕ Г. у бр. 21. 30. и 35 „Литургика", коју сам прије девет година израдио за школску младеж, била је одмах, чим се јавно нокавала, критички нретресена.

Историја је ту. Чујте ме: кад је Француска загрезла у крв и орЉје, уплашени законодавци повикагае: „Добри и зли игачезавају са лица земље, ал' не под истим увјетима: смрт није вјечити сан, него почетак бесмртности" а онај, који је те ријечи написао, бијаше Максимилијан Робпијер. Допустите да вас запитам: ко је у иашем вијеку успирио оне покрете код братскога нам иарода? „То није био петролеј, писао је Фигијер у „Кетие Лез' (1еих Мопс1вб" не, није био иетролеј, дећ материјализам." Материјализам је смрт, спиритуализам је живот. Смрт је, јер слобода, образовање, обичаји, друштво сачињавају ланац, коме је бесмртност веза; раскините ту везу и онда је све иропало. Исторично је, да је последљи јунак Пољске кад је иао на бојном пољу, узвикнуо: Пољска је свршила (Мшз Ро1ошае).* Госнодо моја, овај се глас може поновити: домовина је свршила — кад у једном мароду они, који вјерују у будући живот, они који вјерују у личног Бога, који суди и ирашта, који награђује и казни, — буду прогутани валовима материј ализма. И кад би ове безумне доктрине нашлеодјека у срцу народа, ако их буде понављала и руља, тад би и ми морали осјетити тај глас. Мталија је свршила јер изнутра свршује кроз анархију а из вана страном најездом. Ал то Бог не ћс допустити. Ја се надам, да душа неће побијеђена бити у овом гигантичком двобоју међу истинитим и лажним знањем. Ја се надам успјеху. На теби је омладино; ти мораш тај успјех осигурати: то домовина очекује од тебе. До тебе омладино, која имага племенито срце, стоји да триумФује нагаа мила домовина; на тебе је она упрла поглед свој; ти са ријечима, мислима, радом буди достојна свог бесмртног опредјељења. * Тај јунак био је велики пољски родољуб и јунак Тадија Кошћушко. Ове године светковали су Пољаци стогодишњи помен аегов. Прим. Прев.

. ЖИВАНОВИЋА . „Српског Сиона". Претрес тај иотекао је од тадањег професора задарске богословије, г. проте Јов. Вучковића. Од тога доба она је мпрно почивала, а да се