Српски сион

С тр . 618.

Б р . ЗП

на њу нико обазирао није; само што ју је сноменуо опет г. прота, кад је претресао сличну школску кљигу, коју је израдио професор биоградске богословије, г. Фирмилијан. Мислио сам, да ће она у том свом блаженом починку остати све до препорођаја свог; ал сам се преварио, јер она до|е у руке г Јов. Живановића, који је у бр. 21. 30. и 35. „Срп. Оиона" својим чешљем гладити иочео. Ја поштујем г. Ј. Живановића као познатог у ученом евијету лингвисту српског и филолога, иа ми је свакако мило, код изражене његове тежње, да „школска књига треба да је што мање без погрјешака", да .је ..литургика" допала и његовијех руку. Али би ми још милије било, да је г. Ж. прегледавајући ту књигу остао као филолог у свом кругу, па да је покрај оно мало лоших пабирака наиабирчио тога више, како би збил>а друго издање „Литургике" у свечаније рухо могло бити заодјевено. Врло бих му ја за то био благодаран, а он би тим и више и бол>е послужио оној цијели, због које је и узео „Литургику" у руке. Да је г. Ж., ка.о што рекох, остао као филолог на свом пољу, ја, бих еве његове примједбе узео на знање, па у своје вријеме их уважио, и не бих му одговарао, па да сам и увјерен, да је и он погријешио. Та турисше морају да преврћу и прекапају; па када не би налазили етимолошких, дијалектичних и ортографичних погрјешака, кад не бп нашли по који провинцијализам, архаизам и по који мелез — не би се онда знало ни да су живи. — Но г. Ж., осим језика, узео је на око и стварну страну „Литургике", на и ту почео тражити погрјешака Г. Ж. вели, да их је нашао, и истакао их је у горе наведеним бројевима „Српског Сиона"; но ја велим, да је г. Ж. у тој работи својој лоше среће био. те сам рад, да на те његове примедбе у кратко коју рекнем. I. Г. Јов. Живановић вели у 21. бр. „С. Сиона", да „просши!" на стр. 31. и 53. „Литургике" није добро треведено. Да се са „иросши!" позивају вијерни на иросшо (управно) стајање, као што г. Ј. Ж. уз разне доказе у свом чланку тврди, о том нема сумње, и за мене није то била никакова тајна; јер се у свакој опширнијој литургици може наћи, да „ иросши" значи уиравно (т. ј. стојте). Та то знаду и наши црквари старци,

који у столовима стоје, па на сваки такав позив изилазе из сво их столова и стоје тако, а да се и не наслоне Но и ако је тако, да ли је у тој школској књижици баш тнко потребно било, да се наведе, да „иросши" значи уиравно, кад се зна, да се тога много обиђе у шк. књигама и да се препусти учитељима, да они додају и допуњавају што виде да је нужно да младеж школска знаде? и да ли је толико нужно, да сз то дапас школској деци наглашује. кад се и онако од ње захтијева уиравно сшајање не само у тај час, већ од ирвог иа до иоследњег — амина? Ја мислим да није. Много сам ја тога обишао у „Литургици" па сам обишао и то н одмах нагласио расположење и тросшошу душевну, која у тај мах треба и мора да завлада у сваком, ко хоће да са користи саслуша ијесму, која долази, и да се достојно поклони и припане ка Христу, на што га црква позивље. Нема дакле у „Литургици" пријевода, ту је шумачење, које се не противи позиву „ иросши" (стојте), већ се из њега као главно извести мора, и изводи; јер гдје је таково расположење душевно и гдје се оно утврди, ту ће само по себи надоћи пристојно, побожно и уиравно стајање тјелесно. Ово је узгредно, па се и не тражи и не може тражити код болних и немоћних, — а оно је главно, при свем том, што г. Ж. вели: „А кад се то зна, онда нам тек стоји на вољи да тумачимо шта се хоће унраво тијем стајањем". И сам г. Ж. не може рећи, да је то тумачење погрјешно. Наша-о сам. да су баш на том мјесту тако чинили и неки руски учитељи, па ето тако и ја, без икакова страха, да је ту какова гријешка. Но када бих знао, да би осим школске младежи и други нравосл Срби вољни били у „Титургику" завирити са жељом, да се упознаду са службама цркве своје, па према томе да удесе и долазак и боравак свој у храму божјем, радо бих ја жељи г. Ж. задовољио, а и много тога додао. Радо бих учинио с тога, не би ли нам један пут нестало тужних појава у св. храмовима нашим, који изазивљу оправдани гњев и тугу у сваком побожном хришћанину, а којој је одушке дао честити прота г. Јов. Вучковић у чланку свом „Православна црква у Чешкој" у 34. бр, „Орп. Оиона". Тугу ту