Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 619.

код г. проте изазвала је у души његовој побожност руска, коју је посматрао и којој се дивио у руској дркви у Карлсбаду, па је уједно номишљао на јадне слике, које ми у дрквама нашим гледати морамо. Али, ако би ми не знам како, па макар и послије сваког „Господб иол1ол1шса", и сваког „просил^х наглашавали то „просши", ипак се бојати, да би од туда слаба корист била по побожност и црквену свијест у нашем народу српском и то све дотле, док се у црквеном нашем друштву појављивали буду живи примјери очитог атеистичког значаја и док се међу нама на жарком сунцу аутономије наше црквено-народне гријала и његовала бул,е духу православие Христове цркве противна и ексотична мисао и тежња, по којој се учитељи неприродно деградују на најамнике и слуге, а учерици узвисују на неку господу и госнодаре,

умјесто да се за тим иде и тежи, да учитељи збиља буду прави учитељи, а ученици да буду добри ученици. а да сви будемо бдушевљени војници под водсгвом великог војводе -- Христа.Опаса, па да нам и град цара великог буде чвршћи ,и од непријатеља сигурнији. А посљедица је тих тужних појава међу нама та, да уображена господа и господари као са неке висине критичким погледом прате рад и. говор свештенички у цркви, са том намјером само, да га могу иохвалити или покудити, и у врст добрих или лоших церомонијера и бесједника уврстити ; а при том је срце њихово далеко од цркве и ријечи божје, па. од туда не само немаран и никакав долазак, већ и неиристојан и далеко од побожносги удаљен боравак и стајање у цркви, — које се епидемично све дал^е и даље шири. ❖ (Свршиће се).

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. (Наотавак).

Нови проФесори схватише сав свој задатак. Потиуно спремни за високп позив наставнички, прегоше свиј.ем еилама око тога, да унесу у завод лучу праве духовне просвјете. Добро појимајући, шта значи бити свештеник у данашње доба, а имајући пред собом слушаоце с гимназијском спремом, они поставише предавања своја на висину, која одговара савременом стаљу богоеловскијех наука. И њихона ријеч с катедре утицала је дубоко на ум и срце младежи, колико по својој живости, правди и истини, толико, и још више, но томе, што то бјеше ријеч не којег му драго, обичног теоретичара, којему је стало само до тога, да своје слушаоце упозна с теоријом, а без икакве примјене на прилике будућег рада и живота њиховог; него ријеч човјека, којему лебде пред очима њеки већи идеали, који се носи мишљу практичкијех интереса религаје и цркве у наше дане, као и Фактичкијех духовно-просвјетнијех нотреба народнијех. А да би потпомогли развитак васпитнијех душевнијех сила и покренули своје васпитанике на самосталну интелектуалну радњу, захтјеваху од н.их да записују предавања док проФесор с катедре говори, за тијем у слободнијем часовима од предавања да своје биљешке

допуњују, како би тако допуњене послужиле им послије као руководство при спремању за иолагање годишњијех испита. Осим тога, а ради исте цијели, задаваху им од времепа на вријеме и теме на писмену израду, не рачунајући овамо писања црквенијех бесједа, из области другијех богословскијех наука. Све је то текло под надзором самијех проФесора, који су допуњена предавања својијех слушалаца прегледали и исправљали, а израђене теме процијењивали. И така метода наетаве постала је мјеродавна за све позније вријеме. Ње се придржаваху у наставничком раду својему више-мање сви проФесори, који се за пошл.едњијех 25 година у заводу измијенише. Но труд њихов није се ограничавао на катедру, на аудиторију не многобројну. Ја овдје имам у виду и настојање њихово, да стеку заводу угледа и у широј публици, помоћу својег књижевнога рада. Заслуге, које је нреосвештени епископ Никодим стекао за богословску науку и духовну просвјету својијем дугијем низом књижевнијех радња, за вријеме про®есорског службовања својега, мн <1Го су помогле, да се име нашега завода с уважењем спомиње и изван уекијех граница наше отаџбине. А доста је томе,