Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 41.

љева, гдје би је одбшга немилосрдна благопристојност грјенгаика, као што је и она. Лако је могуће, да је она чула ријечи пуне љубави и милосрђа, које изрече Христос могуће још тај сам дан: „ходите к мени сви који сше уморни и патоварени и ја ~Ку вас одмориши". (Мат. 11. 28.) А јер је он не одагна, она се још већма, осмјелила, и убједивши се, да је Опаситељ неће никако презрети, на ма је остали и гледали попријеко, примакла се она још ближе и поклекавши, поче прати својом дугом распуштеном косом ноге његове, оквашене сузама љенијем и љубити их, те разбивши напосљетку скленицу алавастрову, иоче их мазати драгоцјенијем и мирисавијем миром. Појава женске са распуштеном косом, срамота њена понижења, муке покајања, поток суза, трОшење мириса, који служаху као средство њена срамотна занимања — све то могаше изазвати и у срцу од камена ма и трунак саучешћа. Но Симон фарисеј посматраше све то са хладнијем негодовањем и одвратношћу. Њега се не косну силна молба очајане женске, која мољаше са скрушенијем срцем милосрђа. Чак му би противно што дозволи Исус несретници, да му љуби и помазује ноге, и ако јој не рече он доселе ни ријечи у знак одобравања. Да је он иророк (и нехотице мишљаше фарисеј) он би морао знати, ко је та женска; и да он то зна, морао би је одагнати са презиром и негодовањем, како би он, Симон, јамачно поступао. Та да даде ма и најмањи знак, Симон би се драге воље одмах ријешио срамоте те у кући својој. Фарисеј не изрече мисли те на глас, но Спаситељ виђаше у срце његово и знађаше мисли његове и ако га не укори одмах због њих, нити га изобличи што је тако несмиљен и бездушан. Да привуче пажњу свију на ријечи своје он се обрати домаћину: „Симоне! имам ти иешто казати. Учитељу! кажи" одговори овај некако ирисиљено. „Двојица бијаху дужни једноме дужнику, један бјеше дужан иет сшотина динара, а други иедесеш. А кад они не

имадоше да му враше, иоклони обојици. Кажи, који &е га од њих двојице веЛма љубиши?" Симон јамачно и не помишљаше, да се то иитање њега тиче, баш као оно некада Давид, кад јавно изрече свој суд поводом нриче нророка Натана. „Мислим, рече он, оиај коме највише токлони. Право си судио," одговори му Христос и затијем попрати те ријечи нравственом поуком, која бјеше поред све своје благости и снисходљивости оштра, обукавши је у онакву појетски узвишену форму, каквом се често служаше Спаситељ учећи народ, и која звучаше онима, који га слушаху, као поезија пророка. Симон као да не примјети, куда шиба та прича, али покајница грјешница, са осјетљивом њежношћу скрушена срца, јамачно нримјети то. Али како се мораде она потрести кад се Христос, који се држаше као да је и не примјети до селе, одједном сасвијем обрну к њој, и обраћајући пажњу свију скупљенијех на њу, гдје седи понизно на патосу и покрила објема рукама и распуиггеном косом своје збуњено лице, громко рече зачуђеноме фарисеју: „видиш ли ову жеиу? Ја уђох у швоју куЛу, ни воде ми иа ноге нијеси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отре. Цјелива ми нијеси дао ; а она од како уђох не тресша- цјеливаши ми ногу. Уљем нијеси шмазао главе моје; а она миром иомаза ми ноге. За то кажем ши: оирашшају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало оирашша има малу љубав". И потоме не обраћајући се више Симону, већ биједној грјешници, надовеза Спаситељ, са влашћу помазаника Божја, ријечи милосрђа: „оирашшају ти се гријеси". Све то утјецаше толико силно, е се не усудише фарисеји нротестовати, што он узе себи нраво да опрашта гријехе, већ шапћући међу се чуђаху се врло јер: „ко је овај шшо и гријехе оирашша?" Но спаситељ прониче у њихове тајне мисли и да не даде иовода даљему спору, окрену се још једном к грјешници и речејој: „вјера швоја иоможе ти; иди с миром." (Наставиће ое).

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

(Свршетак) У извештају су штампане и лепе две ири- једна славоној Његовом Величанству, а друга годне иесме слушалаца богословије, од којих је израз благодарности управитељима завода: бла-