Српски сион

Б р . 41.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 647.

С тога је држава отворила препарандије са два разреда, где се оне оспособљавају (као у Будимпештп и X. М. Вагаархељу). Претходне су науке виша девојачка гакола или сличан јој завод. Ну може се и ириватно полагати; али 6 недеља има дотична пре испита свакако у тој стручној гаколи пробавити. Које немају и не добију сведочанства о томе, не могу се никада и нигде за сталне изабрати. Од скоро је у престоници Угарске отворен и течај за образовање професора за споменуте гаколе. У нас — овостраних Срба — има већ и дипломираних забавиља, које су скоро све уједно и оспособљене учитељице, чиме се само дичити можемо, а бага то је по нас од велике важности; јер у нагаим забавигатима уче деца и појати, ваља: да се знају и прекрстити, па (могућно је) и молитву Господњу очитати, што оне забавиље, које су и иаставнице, не само да могу и смеју, него и шрвба да чине. Училе су метод и за ово, те им не ће ни тако тешко ићи, као гато би онима, које несу и учитељице и које не би можда знале ни све у забавишту прописане прокимене правилно отпојати, а још мање разјаснити их на српски — и ако се не тражи, да се исто од речи до речи протумачи; али је ипак потребно, да се бар смисао у главном деци изнесе; јер учење без разумевања не вреди много, управо нигата! Биће их, који ће тврдити, да се овим деца терете. Боље је иак, да се горње предузме, а да се за то која тежа декламација изостави; од ње дете нема никакве користи, него се само продуцира, годећи тиме забавиљи, особито неоспособљеној, чега се доста често налази ! Нека се остави који слободнији рад, гато дете никако неје у стању да само изведе, па ту несу довољна тек показивања и упуте, него му старији мора скоро све и сва да испослује, а чиме се отвара пут варању и лажи!... Нека се: Оче паш, та нрва и најглавнија молитва — и за то учи већ у забавигату, да се деци гато пре развија побожност, како би с тим и друге хриигканске врлине корена ухватиле; он је нак у толико јачи и већи, што је раније усађен, иа ће му и стабло и грање тим лепше напредовати! Нека се предузме и с тога, што сриске мајке још мајушном детенцету, кад му показују сунце, или месец и звезде, говоре:

„Видиш, Ббга!" а на скоро за тим уче га склопити — скрстити руке и молити се Богу. Доцније ће оно у иознату и најобичнију дечју молитвицу: „Ббго слатка! дај ми, да будем добар, дај ми здрављица и мени и мами и тати. . ." и т. д. и само од себе уметати речи, што ће са свим нриличити уз већ научене. Ту је чуство и осећај, ту је воља, па онда је лако и на славенском! Ако је дете више пута у храму Божјем било, десиће се, да ће казати матери: „Научи ме онако као у цркви!" Има деце, која, кад у гаколу пођу, већ знају молитву Господњу, научили су код куће, нека до половине, а нека почетак. Само ваља и на те ученике пазити, јер можда не изговарају све правилно! — У детињству добивени важнији и необичнији утисци увек се памте — тако, да се и у гроб носе. Запитајте ма како старог човека, ко га је научио: „Оче нага"? — одмах ће вам рећи. Опште је познато, да оно, што се у раној младости темељно научи и на што се онда навикне, никад се не заборавља, нити се тај обичај оставља. Претходимо иримером и привикавајмо децу, да се свагда Богу моле, па, ће она тако целога века чинити! . . . Чисто ми је пред очима сељак опкољен од назаренских нападача, којима довикује: „Не ћете ме одвратити од „моје" молитве, што сам као малено дере научио, ни од онога, гато сам јога онда свикао — па ни за живот главе!" — Сећам се свога покојног деде, који је у 87. години без погрешке на изуст говорио дугачка граматична правила на латинском језику, што је јога у 11. —12. години учио, а неје их разумевао; па је у толико теже игало уиамтити. То му неје доцније никада требало, нити је понављао, па опет је знао! И отуд се види, да је намтење из малена јаче, него после, кад га — на жалост — у многих већ и духан, алкохолна пића и т. д. отештају. Има ли кога, да и сад не зна, или да се бар не сећа и сад чега, гато је у раним годинама, учио? Ко је заборавио: „Мота баба калеме"? А како се стоји са оним, гато се касније учило, ма још и у основној шкс-ли? Како је са земљописом, повесницом, па и рачуном, гато понајчегаће затреба? Како је у даљим годинама, н. пр. са еипусом и косинусом? Не ћемо ни спомињати! . . . Дедина сестра, која је такође преко 80 година сгара била кад се упокојила, као мала девојчица добила