Српски сион

С тр . 708. „СРПСКИ

истини." На еве ово, сваки је коментар од наншп стране сувишан! Је ли дакле чудо, да из такове школе, у којој има доста учитеља атеиста или барем индиферентиста, излази нараштај, који прети опасношћу и држави и друштву 9 Па еда ли је друкчије стање у том ногледу барем у угарској државној подовини? На то нека одговоре најновији законски предлози и дрквене реформе у ушрском сабору,. а особито законски предлог о слоб^ди вероитовести, којим.би се широм отворила врата безверију и атеизму, са (свима њиховим недогледним штетним посљедицама. Примера ради навешћемо једну занимљнву и важну одлуку баварског врховног суда, из које ћемо моћи јасно увидети, докле може да дотера постепено извафање закона о „ елободи вероисиовесши." Врховно судипгге у Монакову издало је пре неколико година решење, по коме је сваки, ко у 'Ваварској из државне цркве иступи, овлаштен,_ „за себе сачињавати верску странку," те не мора више своје деце шиљати на верску обуку у шко.ту. До сада беше правило како у Баварској, тако и у осталим савезним немачким државама, да је нојединац био само за своју особу овлаштен, да из држапне вере иступи, а сва деца, која су рођена пре нријављенога иступања из вере, припадала су дотичној конфесији дотле, док се по навршеној 14. години не би можда сама изјавила за иступање. Врховни дакле суд баварски укинуо је овај правни закон за Баварску и дотичним родитељима дозволио, да не морају своје деце ншљати на закониту веронаучну обуку у школу. — Ова одлука је социјалним демократима стигла у згодан час, те ју дадоше у хиљаде примерака засебно одштампати, иа ју растурише по целој земљи, особито међу сељачки сталеж, радећи тиме у корист својих социјалних пачел-а. Хоће ли ово пријати владп и земљи? Еда ли су социјалисте пријатељи влада и законитих власти? А можемо ли у дапред бити сигурнн, да ностепено извађање евентуалног закона о „слободи вероисповести," не би и у нас довело до сличних по.јава? А каква би срећа била за нашу отаџбину, и њено религијозно-морално стање. кад би на основу „слободе вероисповести" подигла на ноге јеадо две генерације чисших безвераца у 'своме крилу, — остављамо нашим благоразумннм читаоцима на размиигљање.

СИОН." Б р . 45.

Држећи, да смо у овој краткој расправи претресли суштину и главне мисли материјалистичке теорије, као и њену неоснованост, а уједно доказили, да је она извор, из кога потичу најонасније идеје, које се у данашњем друнггву све вшпе укорењу;ју • и најглнвније стубове како поридичног тако и државног живота: веру, морал, побожност, братство, правни норедак н државни авторитет ноткопавају, завршујемо ове редове с тим дубоким уверењем : да само искрена оданосг хрншћанској вери и њеним вечним истинама, истинско религијозно-морално васпитање у духу хришћанском и савесно вршење хришћанско-моралннх прописа може сачувати данашње друштво од оних онасних посљедица, којима му материјалистичка наука ирети. — А колика је моћ вере и како благодетно утиче она на човека у свима приликама у животу, пуштамо нека о томе иеколико умесних речи нрозбори красна карактеристика вере и њене важности, из пера познатог француског нолитичара и философа В. Констана, који вели: „Ко би се смео усудити, кад баци поглед на пут, којим човеку ваља ићи, да каже, е је излишно и бескорисно прибегавати вери ? Узроцн беда у нашем животу су безбројни. Лаж нас може оклеветати; чета вештачки склоиљеног друштва угњетава нас. Судба нам одузима оно, што нам је најмилије; старост се приближује — то тамно, озбиљно доба; предмети нам тамне и чини нам се, да се испред нас иовлаче и нека хладноћа и умор обузима све, што нас окружава. Тражимо свуда утехе, а не налазимо је скоро нигде, до ли у вери. Кад нас свет осгави, — склапамо савезе над светом; кад нас људи гоне, тражимо прибежишта над човеком. Видимо ли, како нам нашн најдрагоценији снови: правда, слобода, отаџбина ишчезавају, ми се тешимо тиме, да ностоји неко биће, коме је мило, да смо остали вернп иравди, слободи, отаџбини, без обзира на свет и век. Оплакујемо ли штогод, што нам је мило, зидамо мост преко бездана и прелазимо мислима преко њега. Ишчезне ли нам најпосле и живот, ми се уздижемо у други живот. По томе је вера верни, духовити и неуморни пратилац и пријатељ у несрећи". — А ову карактеристику згодно допуњује Јас. 8аипп, изражавајући се о вери овако: „Ако не увиђате иотребу вере, за што своје назоре јавно износите? Хоћемо