Српски сион

Бр. 45

Мс),Ч'1-

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 709.

— велите — да ослободимо људе од ропских ланада, што но им вера намеће. 0 несрећна слобода, која, док нас ослобађа онога, што ви „заблудом" називате, — баца нас у хиљаду правих зала, поткопава темељ друштву, раставља нородиде, узбуњује к државе и одузима сеаки основ врлини. Та ко нас други одржава, до ли вера у оним катастрофама, које не остављају ни врхунда среће поштеђена? Ко други, до ли вера умирује наше духове у безУ Земуну, 5. октобра 1894.

бројним бедама, што их људска слабост за собом повлачи ? Ко други, до ли вера успокојава застрашену и узнемирену савест? Ко нам даје утехе, када се у жестоким мукама у болести смрти приближујемо, и на самртном одру лежимо, а око нас свуда право зло; за нама прошлост, а пред нама страховита ноћ будућности? Ако је вера, која производи тако дивна дејства, само машта, — дајте ми само ту машту!"

О БИЋУ БОЖЈЕМ. ПРОПОВЕД ОЦА АВГУСТИНА ОД МОНТЕФЕЛТРА. С талијанског превео Илија Шуманови&. (Наставак).

А атејисте мека путуЈу својим оизавим и кривудавим етазама. Путоваће еами, јер су иступили из природног закона; опи су изузетак, атејизам је абнормалија, коју одбацује од себе човечја ирирода. За то, госиодо моја, или нризнајте Бога и ступите у склад са оиштим здравим разумом и инстииктом ириродним, или не нризиајте Бога и одреците с.е — љуДи. Можда 1зе ко запитати: иа ако је вера у Бога она карактеристика, ио којој се позиају људи, како онда да смо ми атејисте? А зар ви мислите, да сте заиста атејисте? Ја у то сумњам И збиља; сва она иапрезања пгго они чине, *да би се осведочиЈИ, е Бога нема, доказу .ју, да они осећају утецај те више моћи, од које не могу да се отму. Ако је Бог доиста само празна реч, на што онда толико муке да ју избришу из речника? Не сматра се за непријатеља неко, који не постоји; не презире се, не мрзи се, не бори се против некога, кога — нема! И тоје најмоћнији доказ, да: има Бога! Један песник старога века питаше једног филосоФа, да ли он верује у поганске богове. Фи лософ му је одговорио: „Берујем, јер их мрзим." Колико и колико имаде атејиста од тога соја у овим нашим данима! Колико њих тера атејистички занат, да би умирили своју немирну савест, ил стекли нопуларитета!

Али општи здрав разум диже се против њихових система; човечанство настављајућ свој посао око учврпгћења вере учи их, да ипак сваки мисаони и озбиљни ум држи, да: сви људи обично имају нраво. „Јер је боље — рскао је Плиније млађи иозивати се на сведочанство свију, него на сведочанство једнога." Но можда ће опет неко приговорити: па ако збшг>а иостоји тај ваш Бог, што вас оп онда не склоии на добро? Јер је Бог човеку нодарио слободну вољу и слободно расуђење између добра и зла. Или даље: зашто вам Бог јасно не открије своје биће? Кад уђеш у столну цркву Фијоренце, не ће ли ти она нричати о 1>ићу свога архитекте? Кад читаш Илијаду, зар те не потсећа та узвишена песма на неумрлог њезиног песника? А ремек-дела еликареке вештине: вериге св. Петра и Мојсија, не епомињу ли ти она Микеланђела и БуонаротИ-а? Зар ти не ирича Преображење о РаФаилу и Мучење ев. Јеролима о Доминикини-у ? И напослетку, зар цсо овај свет не говори доста јаспо о бићу Божјем; зар цела природа не доказује ексистенцију Његову? Има вам само два начина са којима се показује и доказује нека ексистенција. Нешто ностоји или ради себе самога и од себе самога, или ради другога и од другога. У првом случа.ју биће је есенцијално, неопходпо. Оно но-