Српски сион

БР. 46. „СРПСКИ СИОН." Стр. 727.

сјајна, одликујући се раскосношћу богатства и царскпјем сјајем, у опште гозба на којој подржаваху распуштености обичаја из времена римске имперпје, код које се сјединила римска неситост са грчком распуштености. Но Иродијада пружи лукаво цару још једну неочекивану и заносну разоноду, која мораше госте врло усхитити. У то доба бјеху врло у моди играчи и играчице. Отраст према тима, често непристојнијем и подражљивијем представама, прониче природно у садукејски и полунезнабожачки двор једомитскијех усурпатора, и Ирод Велики иодиже чак у свом двору носебну балетну позорницу. Сви држаху у оно доба, е је ма најраскошнија гозба непотпуна, ако ли се не заврши ма каквом величанственом игром. Овај пут преузе на се ту дужност љегова пасторка Оаломија, кћи Иродијадина. А јер бјеше она у потпуном цвијету своје млађане и заносне љепоте, занесе она својом изненадном игром полупијане госте необично, а и сам Ирод занесен за њом, рече јој, нека иште од њега у име награде што га разоноди, што хоће, па макар пола царства његова. Дјевојка потрча весело к матери питајући је за савјет, а крволочна Иродијада пришапну јој злурадо: „ главу Јована Крсшишеља." Већ јамачно отприје нодбодена од матере против пророка, обрати се Саломија са сатанском хладнокрвношћу Ироду са том крволочном молбом. Антипе се коснуло то, и он се стужио, јер високо поштоваше пророка; али лажан стид пред гостима, који чуше његово нерасудно обећање, заглуши савјест његову, и он посла крвника у дворац Махер, гдје се мучаше Јован Крститељ, наложивпш му, да му донесе његову главу Тако паде највећи од жене рођени као жртва крволочне злобе женине због проновиједи своје. Главу пророкову донесоше и њој се ругаше Иродијада, а тијело му погребоше ученици. Тај страшни догађај иостаде по несретника Ирода Антипу врелом пепрестана страха и мучења савјести. Чувши за проповјед Исуса Христа, помисли он чак, не васкрсе ли Јован Крститељ, кога он даде посјећи, па да му се страшно освети. За то зажели да види Христа, како би се увјерио, е да ли је оправдан страх његов, но та му се жеља испуни тек много доцније, јер Спаситељ избјегаваше да се још сад састане с њиме, као да жељаше, да потпуно искуси мучење своје савјести, оптерећене тијем страшнијем недјелом.

XV. Повратак ученика са проповједи. Исус нахрани пет хиљада људи са пет хљебова. Христов ход по води и бесједа његова у напернаумској синагози о тајни причести. Међутијем обиђоше апостоли градове и села у која их посла Исус, проповиједајући свуда јеванђеље, а у нотврду своје проповједи лијечаху, изгоњаху бјесове и чинише друга необична дјела. Проиовед њихова пожње знаменит успјех, и сада, вративши се своме учитељу, причаху му о томе радосно. Но Спаситеља обузела голема туга због Јована Крститеља, па се жураше да се уклони у какво осамљено мјесто, што подаље од живахна Капернаума, у коме кинљаиге живот, да на само одахне душом и разговори се са ученицима својима. Сјевши у лађу, каза он ученицима да отисну према Витсајиди — али не оној из које бјеше Петар и други апостоли, јер она не нружаше скровита мјеста, будући се налажаше недалеко од Капернаума, већ према другој Витсајиди, што лежаше у сјевероисточном углу језера, мало подаље од онога мјеста, гдје утјече Јордан у језеро. Баш као и њена истоимена друга на западу, бјеше она испрва малено сеоце, но мало пред тијем рашири *је и украси Филип, четверовласник Итурејски, и за разлику прозва је Витсајидом Јулијанском. Тај јој је назив дан у почаст Јулији, дивној, али порочној кћери императора Августа. Онамо плављаше лађа са Христом и апостолима, који тражаху мир својијем уморнијем и ожалошћенијем срцима. Но и ако одоше они тихо и потајно, ипак се не оте то другима и наскоро сазнадоше сви за њихов одлазак. Самотна и пуста обала, према којој се упутише они, лежаше тек десетак врста од Капернаума, путујући језером. Лађа јамачно задржавана неиогоднијем вјетром, помицаше се споро напријед уз обалу и кад стигоше на мјесто камо пођоше, увидише они, е не постигоше оно, ради чега су баш амо и пошли. Некоји између народа претекоше их и ве^ се бјеху понамјештали у луци, кад иристаде лађа уз камениту обалу, а у даљини показа се поворка хаџија, који путоваху у Јерусалим, пошто се примакао празник иасхе. И њих примами слава која се проношаше о пророку и скренувши са правога пута нристадоше уз остале слушатеље. Христа обузела туга због њих, јер они бјеху као овце, које немају пастира. Изишавши из лађе, он се успео са ученицима својима на гору и чекаше