Српски сион

Стр. <"26.

„СРПСКИ СИОН л "

Б р . 46.

ни друштво, јер сви ти често стоје у опреди са савешћу. Даклем она произлази од нечег много вишег; од Бога. Бог постоји и Он нас опкољава са свију страна.; хоћете ли да га избегнете у историји, у свету, у знаности, у срцу? Трудвам — у залуд! Јест! Онај Бог постоји, ког је објављивао св аностол Павле, коме се дивио Гален, ког је упознао Лине при расматрању својих биљака, кога је обожавао Њутн у „хармонији небеса", коме је певао Торквато Тасо у својим Дневима стварања; кога призивамо у топлој молитви, кога хулимо у гадној псовци, ког се сећамо при покличу од весеља и притиску болова, — тај Бог постоји! На ипак има неких, који га, из своје гор-

дости и хваставости, не нризнају — негирају. Али, кад би они били искрени, па да их упитате: верујете ли чврсто, да нема Бога? Они би вам одговорили: не верујемо. И ја се чврсто надам, да ће ти људи при самртпом одру своје мајке, оца, сина а кћери, рођака и нријатеља опет наћи своју изгубљену веру, опет помислити на Бога и бацити се на колена пред Њим. Чврсто се надам: да ће на концу свога живота сви они опет веровати у Бога, призивати Га, упознати Га и — обожавати Га. То је та нада, што ме увек теши, кад се сетим те своје заблуделе браће. А ти, силни Боже мој, учини, да моја нада не остане — празна!

РУКОВОДСТВО ВИБЛИЈСКОЈ ИСТОРИЈИ НОВОГД ЗАВЕТД. —ооДио четврти. Дјела и учење Иеуеа Хриета од друге до треће паехе. (Наотавак).

Отпустивши ученике, иродужи Сиаситељ сам своју ебичну проповјед, обилазећи градове и села и чинећи добра дјела у корист паћеничког човјештва. Но баш у то доба случи се нешто, што предвјешћиваше, е устаде страшна сила злобе да се ухвати у коштад са проповједницима дарства, небескога — убијен би наиме гнусно велики Претеча, највећи и најславнији пророк, кога жена роди — Јован Крститељ. Због своје неустрапшве проповеди и карања чамљаше он већ поодавно у мрачној тамници; но и тамо не престадоше грмити његове ријечи пуне пријекора, удрављене у главдоме против Ирода Антипе, у чију власт пријеђе Галилеја послије смрти Ирода великога. Бјеше то кукаван, и ужасно порочан и развратан кнешчић, који живљаше јавно, на саблазан читавога народа, у прељубничкој свези са тако исто распуштеном женом брата свога Филипа. Поред свега тога што се врло неугодно доимаше та свеза свију, ииак се не усуди нико да устане и прекори је; сви ућуташе, клањајући се роиски ирестуиничкијем царскијем блуднидима. Али не умуче тек глас Јована Претече, који, баш као и његов ве-

лики старозавјетни ирообраз — 1 Илија, не престајаше корити новога Ахава и Јесавељу својом силном пророчком ријечи. „Не можеш ши ње имаши^ говораше јавно и неустрашиво пророк Антипи. Сам Ирод Антипа осјећаше у срцу своме заслужеду грижу савјести и иотајице поштоваше пророка; али окорјела у гријеху и пороку Иродијада илану срџбом и тражаше начин, како би погубила онога, који је кораше. Не смијући на јавност са жељом сво.јом, прибјеже она лукавству и код нрве згодне прилике изведе она своју крволочну намјеру. Прилика се наскоро пружила. Царићи из куће Иродове, поводећи се у луксуријозности за својијем великијем узорима, римскијем императорима, даваху врло радо сјајне величанствене гозбе и богате части на дан роћења свога. Светковање рођен-дана узеше они од незнабожада и Антипа нозва на свој рођед дан у једад диван дворац свој велможе, задовједнике војничке и сав отмени свијет галилејски на гозбу. Богатство Ирода, раскошна архитектура њиховијех силнијех двораца и наклоност њихова к необичном бљеску, даје нам онравдана разлога да мисдимо, е бјеше гозба