Српски сион

Вр. 46

„СР1К ЖИ СИОН."

Стр. 725

ссбе нриви здрав и свеж ваздух ; када вам даље иоказује хармонију тог ириродног зеленила, на коме сс слатко одмара наш ноглед онда вас питам, господо моја, зар не воде резултати тог вашсг дубоког истраживања све ближе бићу Божј ем ? Занитајте једног човека, запитајте глас опћег здравог разума — то је еуд, који се никад не вара — па ћете добити једнодушни одговор: докази о бићу Божјем евуда се умножавају и ојачавају. Знаност је проучила време и топлину, која је извор живота; она је раставила пламен у све н.егове елементе и дотсрала је дотле, да је пронашла материју из које се саетоји суице; описала ј'е човека са свим његовим органима; па где је тај, што је учинио та горостасна дела од напретка? — Ко је тај великан? — Зар слепи случај?! — Зар сила природе?! Знаност је допрла чак до оних неизмерних и бесконачних небеских простора, где јасне звезде трепере и поје величанствено благодарење ноћи. кад сунце свргии своје узвишено благодарење дану. Она је измерила величину и кретање звезда, дане и сате, када се оне морају иојавити, допуњујући тако онај огромни склои, који је детерминација сваког равнотежја.. Па зар не доказује она с' тим успесима ексистенцију Божју? Чар пије доказ о бићу Божјем ојачао са тим напретком науке? Ексистенција Божја јесте универзална потреба, јер онај, који ју не чује — глув је, који ју не види — слеп је; који ју не исповеда нем је, а који ју пе појми — луд је. „Ту има некога"! — кликнуо је један славни научник анатомишући мртву природу. Можемо даклем са усхитом појати нрви члан символа вере: Верујемо у свемогућег Бога оца, створитеља неба и земље. Расматрајући стопе утиснуте у песак, познаје Арапин, да је песком ишла нека звер ил човек; размишљајући о створењу, увиђамо ми, да има Бога. Па рецимо са Њутном: „Верујем у ексистеицију Бога" — са Линејом: „Видим Бога, који је туда иролазио" — а са Галеном: појмо химну Његовом Божанству! Господо! Пошто смо потражили и нашли Бога у историји и стварању, нађимо га сада и у нама самима. „Уђимо у нас саме" — као што речс Декарт;

потражимо своју нутарњост. Угушимо сваку сензибилну идеју нашега духа — прсдајмо се себи самима! Господо! Први поглед, кога бацам на себе, не теши ме ни мало; видим ништавост свога духа, несигурност и слабост своје воље; садашњост ми одбегава, прошлост ми не припада, а будућности и — не видим. ' Али и у том јаду има вам ипак неке узвишености. Има вам у мени као неки тајанствени конои, који ме уздиже до бссконачнога; имам у себи идеју о некој лепотн, али не о каквој пролазној и обичној лепоти, него чистој, сјајној, непроменљивој — лепоти вечној; имам у себи идеју о некој истини, беспрепорној, непроменљивој, управо вечној; имам идеју о некој савршеној срећи; о некој сили, која све може. У кратко: Имаш идеју о Бесконачном. Па одкуд ми та идеја? Или се она налази у духу моме, као што се злато налази у утроби земље, или је она на моме духу као мед на саћу. Ако се налази она као злато, одкуд је тамо постављена? — Није од човека, није ни од једног трошног земаљског створења; ну мора да је поставила управо сама рука Божја. Ако је онако, као мед на саћу, одкуд је онда даиа моме духу та чсжња за бесконачним? Заиста мора да му је дарована од неког дародавца, највишег од свију. Али нека одговори Фенелон: „Од Бога, од Бога, чија сам слика и ирилика". Хајдемо даље; ја љубим бесконачно. Шта је та моја љубав, која се нада вечности, која се узвисује чак до — обожавања? Човек је створен ио иодобју бесконачног; отуд произлази: да има за објекат бесконачно. Моје се срце нада и неће се обманути. Оно будно вели: мислим, даклем ексистујем. Друга опет чудиа појава у мени јесте: савест. То неумитно судиште, које ми пресуђује: ове су ти радње добре, ове опет не ваљају; тај чудни глас, што ми шапуће: учинио си добро, — починио си зло. Човек може покушавати, да ућутка тај глас савести, али неће никад трајно успети. На ко је установио то судиште од којега, против наше воље, добијамо иресуду? Закон морала од десет таблица није саставио Мојсије, већ — савест. Али ко иам је даклем дао ту савест? Човек није, а није Фамилија, није