Српски сион

о гр . 812.

49. броју нашег „Српског Сиона" у неколико докуним и исправим. Одмах док је прољетос висока кр. земаљска влада у Загребу, речену своју наредбу издала, којом обуставља личне подпоре, које је до сад појединим нашим свештеницима од новда, залишних сесија давала, навађајући, да ће у будуће тим новцем, при равним приликама (реалним оврхама) земљишта за сесије куповати и тако тиме наше свештенство за свагда са терета земаљског буџета скинути; — и док је нлша конзисторија ту владину иаредбу свештенству саопћила, одмах се је наше свештенство, предвиђајући штетне носљедице исте, са сво.јих зборова, нредставкама, надлежној својој конзисторији у Плашком обратило, која је такође и свој глас иодигла, те против те наредбе код владе ремонстровала., Па кад се је виђело, да ће и то слабог одзива код вис. владе наћи, то је свештенство из сваког протонресвитерата по двојицу између себе изабрало, који су као „денутација свештенства ове дијецезе" заједничком нредставком својом, свијетлому бану предстати и лично га замолити имали, да од куповања сесија 111 паШга одустати благоизволи, те да од новца залишних сесија и на даље личне подпоре појединим, сиромашнијим и са школовањем дјеце онтерећеним свештеницима издаје, или да га, у фонд наших свештеничких удовица и сирота и изнемоглих свештеника улагати пусти. Није ми намјера овђе нотанко набрајати и разглабати свеколике штетне и унраво убитачне посљедице, које би том наредбом вие, владе за овдешње наше свештенство настати могле, и које су га на овај овако одлучан ноступак уздигле, већ ми је само то споменути, да се реченом наредбом „једном за свагда" укидају свеколике личне нодноре, које су многоме нашему вредном, сиромашном и са миогобројном дјецом онтерећеном свештенику, коју исти осим куће школовати мора, по кад и кад ,вв денљ Л10Т1," једино нсходиште биле. Па не само да нас вис. влада сада тих поднора лишава, већ је ево хтјела, да нам и сесионалну одштету, тај истина мали, али једини сигурни доходак устегие, и то баш сада, када нас многи по 6—18 па и више мјесеци на своју заслужену плаћу чекати мора, што и она сама врло добро знаде. Па не можемо да нојмимо, како би нам нри оваковима околностима, личне подноре, па још и сесионалне одштете устегнути могла, кад и оиа сама увиђајући „лоша садања времена" свима својима вишима и нижима чиновницима знатио илаће повисује, дочим нама хоће ево да и мрвице ускида, те нам којекаква ноцјепкана, врлетна и не-

Бр. 51.

плодна земљишта намакнути хтједе, од којих би нас многи, при оволиком сиромаштву нашем више штете, неголи користи имао; а сврх свега, та би земљишта многог нашег брата свештеника, од цркве, књиге и његових св. дужности по кад кад одкинула, па од ћеког и економа ил каковог шпекуланта направила. Било би богме од туд за наше свештенство и цркву недогледних рђавих иосљедица; '„било би их на хиљаде", „ал" (сад) „бројити немам каде"! Познато Вам је већ, када је „депутација свештенства, ове дијецезе" код свијетлог бана и иресвијетлог госнодина Др. Пс. Кршњавог, предстојника богоштовног одјела, примљена и како је од обадвају одпуштена била са увјерењем, да влада том својом наредбом никако иије мислила и онако тежак положај сриског свештенства још и више отешчати, већ се је, како нам пресвијетли господин одијелни иредстојник рече, „иадала, да ће се куповањем сееионалних земљишта, и наше свештенство, као и оно у иакрачкој дијецези иотпуно, задовољити, и тиме му обилатији и спгуриији доходак намакнути, неголи га оно у новчаним одштетама, сесија има,, које би с временом једног критичног и неЦђвољиог јутра могле врло лахко из земаљског буџета избрисане бити" ; „ну пошто су" рече, „земљишта код вас врлетна и неплодна, и пошто се по више земљишта у једном комплексу добити не може, те се ни ова наредба у сво.ј нашој и онако малој домовини једнако спровести не може, то ће настојати, да се издана наредба преиначи, те у мјесто куиовања земљишта за сесије, да се оснује и створи фонд, којим би наше свештенство, попут римокатоличког свештенства бар за то за сва времена обезбијеђено бшо". Све лијепо и красно, ну само се ниђе не рече, да ће се новци од залишних сесија у удовички и сиротињски наш свештенички фонд улагати, или да ће се њима сиромашнији и са шкодовањем дјеце оитерећени свештеници бар моментано подиомагати. Посље тога предстала је депутација својему високопреосвећеном господину дијецезану Михаилу, који се је тада у Загребу на сабору бавио, те који је у корист ове но нас и нашу цркву одвећ важне сгвари и званично и нриватно неуморно радио, те му је уз свој ноклон — на његовом разборитом и енергичном раду, којег око наиретка и угледа цркве и нодручног му свештенства особитим пожртвовањем чини, — у име своје и остале своје браће, иризнање, захвалност и оданост своју смијерно изјавила, те за разне нападаје, који се по некима нашима иовинама о њему неираведно ироносе, пскрено иожалила и исте осудила. На што је Његово Високонрео-

„орпски еион."