Српски сион

бр. 2.

тељу народне ствари не треба другог позива, нити он може рећи, е не зна коме прилог свој да пошље. Не стоји ни то, да је наша материјална снага тако клонула, да не можемо према позиву Шк. Савета своју дужност вршити. Од свуда се истиче и признаје, да је потпора сиромашних наших народних школа наша прва и најглавнија данас брига и нотреба. Па кад је тако, онда је и потпора одржању тих и других школа народних посвећеног фонда св. Саве наша најсветија дужност. Испред рада у том правцу морају устукнути све друге мање хитне праве и назови потребе. Да ових потоњих има не само у нашег женскиња него и код мушких, то не морамо доказивати. А јадна је одиста она свест и оно родољубље, које у корист опстанка српске школе не може да се одрече које чаше пива или вина, које цигаре, и других још незнатнијих нотреба. Зар је потреба, да млада Српкиња, друго да не помињемо, на српској беседи, па већ и на читаоничкој забави, за једно вече утроши на разноврсне производе крпарске и друге индустрије чивуцке толико, да би годинама могла прилоге давати фонду св. Саве?! Ради ли таква мушка и женска омладина а и остарина — у духу ђенија српског, који је на уста песника народног кликнуо : „Помози бабо, помоћ' ћу п ја

„Да српско пме јоште просија" — ? Зар не би достојније и српске кћери приличније било, да Српкињица међу себи равнима засија својим душевним врлинама, а један део луксузу ускраћеног новца да на сирочад српску у родитеља својега испроси речма песниковим: „Не дај их бабо у просијаке!" Ну чему да ређамо, што свако и без тога и види и чује, дакле и зна? Помоћи можемо, само ако усхтемо. Ео не ће, наћи ће за то вазда празних изговора. Силом глувога узалуд је молити. На прагу смо празника светитељева, чије име носи по св. патријарху Георгију заснована установа. За који дан васколико ће Српство по ново да прослави успомену првог ерпског народног учитеља. Ето најлепше прилике, да још за времена сви листом, мало и велико, мушко и женс.ко, сиромах и богат прискочимо у помоћ народној нам школи вероиеповедној. Јер нестане ли ове, изгубиће и светосавско славље свој значај и своје знамење. Учинимо ли према фонду св. Саве своју дужност, тада, али и само тада, моћи ћемо светла лица очи к небу и св. Сави подигнути, и само тада моћи ћемо весела срца и мирне савести отпојати: Ускликнимо с љубављу светитељу Сави! Р- Т-

Чак> коскресешА лирткм^.

Духовна и душевна владавина фарисејска надживела је политичку самосталност јудејске државе; и у време кад се појавио Исус Христос, бејаше сво уздање народно у Фарисејима. све и сва је од њих очекивао и ако су се Садукеји много строжије придржавали закона и нравице од њих. Христос је жестоко нанао на Фарисеје. Јеванђеље нам их приказује као притворице и лицемере, који не гледаху на срце већ само на форму и спољашност. Држећи се грозничаво строгости слова закона, а веру идентификујући са спољашњом обредношћу, као што је то у опште и цео народ јудејски после вавилонског ропства чинио, морали су пасти у лицемерство и притворство. Дочепавши се власти и игемоније у народу и Фарисеји се

полако почеше кварити и искварише се, као што се — на жалост — обично дешава и бива. А како се опет Садукеји слабо придржаваху закона, а и слабије га разумеваху — што им и сам јудејски историчар Јосиф пребацује, — то они ако и не беху лицемерци, падоше у слободоумњаштво и епикурејизам.* Фарисејство се дакле искварило само од себе; и што је доспело дотле, да се под фарисејством подразумева лицемерство и притворство, томе су сами криви, никако пак нападај Христов на њих, јер је тај нападај природна последица самог релиђијозно-моралног * Христос је опомињао своје верне да се пазе и чувају не само Фарисејскога, него исто тако и садукејскога учвња.