Српски сион

Стр. 24.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 2.

закона. Истини у хатар мора се признати, да се и међу Фарисејима нашао по који племенитији изузетак, као што беше на пр. Павле, до свога обраћења у Хришћанство, који се и дотле трудио свом снагом и чистотом душе своје да послужи Богу праотада својих; само је жалост што такових врло мало беше! Христос је напао на Фарисеје и њихову партају свом жестином већ и тога ради, што они сматраху само јудејски народ за народ, а сав остали свет — ни за што; те према томе да су и сва пророчанства, пророци и патријарси ту једиио и искључиво јудејскога народа ради, нити су дозвољавали да се божанствена наука и откривење и по осталом свету распростре. Управо тога ради и јесте у хришћанство обраћени Савле постао понаособ апостол јазичнички. Но при свем том што се Садукеји придржаваху, и то строго придржаваху старог народног предања, у коме као да се слабо налази трага вери у васкрс мртвих, ипак се не може устврдити, да део народ јудејски неје веровао у васкрс мртвих, јер се — као што већ споменусмо —- мора констатовати, да су и сами Садукеји, управо на основу тога народног иредања веровали, да ће ипак неки и неки мртви устати из својих гробова т. ј. ускрснути, Вера дакле у васкреење била је по целом јудејском народу распрострањена. 0 томе нам пружа најлепша доказа св. јеванђелист Матеј. Приказујући у глави ХП1. у причама и упоређењима? цркву и моћ речи своје, наставља у глави четрнаестој дословце овако: „У то време дође глас до Ирода четверовласника о Исусу (т. ј. о науци и чудесима његовим); и рече слугама својим: то је Јован Крститељ; он устаде из мртвих и зато чини чудеса". Затим јеванђелист потанко описује смрт Јована крститеља : „Ирод је био ухватио Јована, свезао га и бацио у тавницу ради жене Филипа брата свога. Јер му говораше Јован: не можеш ти ње имати. И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка. А кад бијаше дан рођења Иродова, игра кћи иродијадина пред њима и угоди Ироду. Зато и с клетвом обрече јој дати што-год заиште. А она научена од матере своје: дај ми, рече, овде на кругу главу Јована крститеља. И забрину се цар; али клетве ради и оних који се гошћаху с њим, заповеди дати јој. И посла те посекоше Јована у тавници. И однесоше

главу његову на кругу, и дадоше девојци, и однесе је матери својој. И дошавши ученици његови, узеше тело његово и укопаше га". Ирод је дакле видео својим очима Јованову одсечену главу и поклонио је као уздарје за чаробну игру лепе кћери своје милоснице. Видео је такођер и како су ученици Јованови однели тело његово да га сахране. Па при свему томе, кад му дође до ушију вест о науци и чудесима Исуса Христа, узвикнуо је: „то је Јован крститељ; он устаде из мртвих и за то чини чудеса." Ирод је дакле веровао да је васкрсао и на ново се у истом оном телу појавио онај човек, кога је дао убити и кога је видео мртвога; а за њега тек не може нико рећи, да је био лицемер или фарисеј, јер је познато, да је Ирод био један од најизображенијих и најнаучнијих владалаца свога доба. А прочитамо ли и шеснаесту главу матејева јеванђеља, наићи ћемо на ове речи: „А кад до1)е Исус у околине ћесарије Филипове, питаше ученике своје говорећи: ко говоре људи да је син човечији ? А они рекоше: једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, а други опет Јеремија или који од пророка" (13 —14.). — Тиме су ученици Христови дали најбољи доказ, да су Јудеји веровали у васкрс извесних покојника. А где се налази вера да неке и неке личности васкршавају и по ново ее у свету појављују, ту логично мора бити и вере у опште васкрсење мртвих. Но вера у опште васкрсење распрострањена је ио целом свету тек кроз хришћанство. То се могло догодити тек помоћу божанствене чудотворности хришћанства исто тако, као што се догодило и са догматом о бесмх>тности душе. што је признао и сам Волтер говорећи: „са Христовим доласком на свет дошла је и вера у бесмртност душе". Распрострањење веровања у бесмртноет душе спада у прва и највећа чуда хришћанства. Али усадитн у срца људска непоколебиву наду да ће сви људи устати с телом својим по ново живи из својих гробова, и то као догмат учврстити и по целом га свету распространити, — заиста је много веће чудо; с вером у бесмртност душе своје човек се врло лако и брзо спријатељио, јер је прво и прво постулат здравога разума, а друго на то га је гонила сама његова природа, којој је та вера урођена; али вера у воскр(сж'|'е л«ртвћ1)(» ипак