Српски сион

Стр. 42.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 3.

Твоја ће се жеља испунити, млади човече. Митридан одмах скочи с коња и нође заједно са старцем. Кад уђоше у Иатанов двор, носедник истога (а то беше тај старац) дозове једног слугу и предаде му коња младога странца, да пр ипази на њега, а зановеди својима, да не казују име ње гово (домаћиново). За тим уведе Митридана у дворану најлепшег источног стила, где га понуди, да се мало одмори. „Реци ми — добри укућанине, ко си ти?" уиита га странац. ,0! дете моје, — одврати му старац — ја сам последњи слуга господина, који те дочекује. Ја иосветих њему најлепше године своје младости, ја га навек служих, али он се никада не сети, да ме награди." А кад то чу Митридан сатански се обрадује. За тим га старац угшта: , А како се ти зовеш, дете-моје, и за што тражиш нознанства са госнодином, кога ја служим?" „Ако ми се завериш — рече Митридан да ме нећеш издати, онда ћу ти рећи." „Кунем ти се — рече старац — и приђе му мало ближе — говори, дете моје." Младић попдашеним гласом настави: ,Кад си ме сусрео на путу, знај, да сам дошао амо са намером, да убијем Натана." Старац се сав уздрхта чувши те речи, али не даде ириметити. „Митридане, рече му старац, мотрећи га нажљиво и строго — ја знам ко си ти. Ја нознавах твога оца, он беше добар човек. Ја сам га радо имао, а мени је у толико лакше тебе оценити, што си се до сада старао да њему подражаваш. И ако си се ти реишо на то дело, то те једино молим, удари га што јаче и сигурно, како би госнодин мој одмах умрво. На 50 корачаја одавде има један дрворед, где Натан свако јутро шета. Отиди тамо рано и пази да не нромашиш, иначе вика твоје жртве може нанравити буну и метеж. А кад извршиш дело, нођи лево но узаној стази једној, која је скоро увек нуста. А кад дођеш на крај, оназићеш иут, који води унраво на твоју страну'-. Кад је Митридан све то чуо, отиде, готово сумњајући у успех своје намере. Исто му тако тешко беше да разјасни ту искреност и иредусретљивост овога човека, кога он не смеде назвати својим саучесником.

Сутра дан, ио обичају своме, устаде Натан врло рано, — уверен и свестан о својој смрти. Митридан пак већ беше у заседи у густом џбуњу, када добри старац дође на речено место са свим миран и спокојан, да жртвује свој живот. Лице му беше мирно и спокојно. Кад Митридан њега и његово спокојство снази, поражен до изумљења спусти руку, а скупоцени нож исиаде му из његове малаксале руке. За тим падие на колена пред узвишеним старцем, кога одмах иознаде, те посрамљен сузним очима повика: „Оче мој! оче мој! не одби ми молбу, коју на тебе уирављам! У мојим грудима зачеди се у почетку страена жеља да будем теби раван, за тим раздраженост нониче у мојим грудима, када осетих своје понижење пред тобом Ето, драги оче, таки ме -осећаји обузимају и уништују. Како не нриметих, када се унознах с тобом, да си ти главом онај Натан, кога љубљаше и ноштоваше отац мој, као бесмртнога? Добродушни старче! Постиђен и кајући се, предајем се теби и молим те за опроштење". „Сине мој, рече Натан, у толико ти радије нраштам, јер ја ти не праштам, т. ј. то не зависи од мене. Савест твоја треба да ти наиомене, да ти ниси мене увредио, већ Бога. А сада устани, да ти видим твоје лице, озарено оном божаственом лучом, која се зове кајање. Сине мој, да би наше милосрђе савршено било, не сме му се никакво хвалисање ирикључити. Бог, коме ми обоје служимо, — својим свемогућством, дао ти је да оно разумеш, игго до данас нисн схваћао". „Оче мој — рече Митридан — никада нећу заборављати твоје речи. Али како си ти оче могао изаћи ми на сусрет с таким спокојством, кад си знао, да сам намеравао да те убијем"? „0 сине мој! При томе је мене само једна мисао руководила. Ја овако промишљах: доживео си осамдесету, а живот те неће ничему бољем научити. Ко зна? Можда је Богу угодно да жртвујеш оно мало дана, који ти остадоше да ироведеш овде на земљи. Можда ће смрт освестити заблудела младића, који с намером дође, да те уништи ! Ето, за што се — сине мој са свим мирно подвргох твоме оружју... Нидиш, Бог се са мном послужио, да тебе спасе, свога створа, кога он љуби"... Јарковац, децембра 1894.