Српски сион

Б р. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 41.

МИЛОСРЂЕ И САМООДРИЦАЊЕ. Источна прича. С руског превео Ђ. пл. Бота.

У једном удаљеном крају Азије живео је доста давно један богат човек, који беше огранак једне врло чувене нородице. Путници, који путоваху у западне крајеве, мораху ударити баш оним нутем, који беше с једне стране међа његова велика поседа. Име тога човека беше Натан. Он беше дарежљив и гостољубив. Натан иодиже себи раскошан дворац, но источном укусу украшен скуноценим предметима. Својим слугама заповеди да пусте у двор сваког иутника, па ма ко то био. Име се његово брзо распрострло ван његових граница. Свуда га ночеше називати великодушним Натаном. Када паде снег на његову благородну главу не изменув никако његову неисцрпну дарежљивост, неки Митридан, богат и чувен по пореклу своме, млад човек, здраво је позавидио бесмртном имену уваженог старца. Његово неисцрпно богатство, ирава слава и велико постојанство смутише завидљиву душу Митриданову, те како врло богат беше, зачеди му се миеао, да превазиђе Натана већом дарежљивошћу и већим доброчинством. Кад пак и Митридан подиже на свом добру раскошни дворац, поче се одзивати молитељима тако великодушно, да је на скоро ностао исто тако славан, као и Натан. Један нут када шеташе ио широким дрворедима свога цветнога врта, оиази једну старицу у поцепаном оделу, где седи покрај врата његова двора и чека милостињу. Богати младић са највећом љубазношћу богато обдари сиротицу. Старица захвали и хтеде се удалити. Али после неколико минута приђе она оиет с друге стране двора. Митридан, кад је спази застане, — али ипак јој пружи толико новаца, колико могаше старица очекивати од њега, и онет пође даље. Али она се врати и ио трећи пут, за тим четврти и т. д. до дванаеетога иута и тада седе на главни улазак двора. Митридан јој и опет пружи и не остави. га стрнљење. Доиста, зар се неје трудио, да задиви свет још већом дарежљивошћу него Натап? А кад виде, да је старица дошла и по тринаести пут по милослињу, досади му сс и кротко рече старици: „Жено, не знам ко си, али не могу

више сносити твоју насртљивост!... Узми овај новац и немој се скоро враћати амо" То пак и очекиваше старица од Митридана. „Дакле твоја дарежљивост исцрпела се, рече старица, — има дакле границе твоја дарежљивост! А то значи, да твоја дарежљивост није као Натанова! Како је то славан човек и колико је узвишенији од тебе! Ево ја ћу ти исиричати један случај. Ја сам тридееет и два пута долазила к вратима његова двора, као што нокушах приближити се к вратима твога. двора, и сваки иут ми је тај човек, — који је ненадмашан у дарежл.ивоети — иружио милостињу ево у ове руке, које ти видиш, и никада није ни речице рекао. До душе и ти си ми иружио 12 пута али — 13 пут застаде. С тога, благородни госнодине, не тражим ништа твога. Но теби није до тога стало, да ностанеш највеликодушнији међу људима." Савлушав те јетке речи Митридан се врло обрадује. А када ћу — новика он — не мо гавши свладати свој гњев — када ћу достигнути еавршенство Натана? Не — и то ми је мало! Ја га морам превазићи! Што год сам до данас радио, то "беше само за то, да докажем своју неспособност. — А као што изгледа, смрт не мисли покосити тога старца, чије ми је име гнусно, с тога ћу га ја својом руком убити! Уселивши себи у главу ту лудорију заповеди, да му се доведе најбољи коњ касач, те муњевитом брзином отиену се из свога дома, праћен својим верним слугама. После три часа бесне трке нађе се у близини двора Натанова, чије терасе уздизаху се високо. Одмах заповеди свити својој, да остане у јаворовој шуми, а сам се упути управо к двору. Но ире но што се приближи дворцу, изиђе иред њега један старац у врло иростом оделу. Старче - ослови га Митридан — можеш ли ми иоказати најближи пут, којим могу доћи до Натана? Ништа лакше, дете моје, и сам идем тим путем. Ти си врло добар, старче, но ја бих желео један пут да се нрикажем томе мудрацу.