Српски сион

Б р . 4.

нразник Рождества Христова, иаступајуће за спасеније свију нас у Исусу Христу; ново л.ето и свето Богојавленије пребива- а Њему нека је слава и хвала од свију јући у свагдањим архијерејским молитвама нас у све векове Амин. Дано у епископској резиденцији нашој у Новом Саду љета Господња хиљаду осам сто деведесет и четвртог. Гореспоменути смиренп Епискои Герман. & Чак> КОГКрЕСЕША ЛИрТКМ^А. (Наставак).

Оенов вагЈцелом хришћанству и састоји се у вери нашој, да живот наше личности неће нпгда престати. Без догме, да ће тела наша устати из својих гробова и оживети, не би имао никаквог значаја ни догмат о бесмртности душе. Но с вером нашом, да ћемо вечито и то као личност живзти, што ће рећи да ће нам живети у вечитој заједници и тело и душа (јер тек с телом чини душа целину, личност), епојена је неразлучно и вера наша у васкресеније Христово, односно у овом другом лежи јамство за оно ирво. А да се распети Исус Хриетос после васкресенија свога јављао неколико пута не само појединим, већ и повећем броју својнх ученика и Апостола, и да се с њима разговарао, то је факат ко.ји је непобитно утврђен у иеторији нрвих дана хришћанства. И историјска критика ноје мимоишла тај факат, већ се трудила да га разјасни. Најстарији извештај кога о томе имамо дао нам је апоетол Иавле. Он навађа — као пгго смо већ напоменули — у нрвој својој посланици Коринћанима, колико се пута благоизволео Спаситељ јавити својим вернима, нак онда признаје да се Христос и њему појавио, да га је и он и видео и чуо. Истинитост тога чуда налази потцрде у чудним последицама његовим. Савле је пошао у Дамаск као опуномоћеник високог савета јерусалимеког да растера и угунш тамошњу хришћанску општину. Али гле чуда, он улази у Дамаск не као ирогонител. уришћанства, већ као најватренији присташа науке Христове, оне науке, коју је дотле мрзио из дна душе своје и прогонио је, и од тога тренутка постаде као Навле најревнији и најодлучнији апостол Хрисгов. Сумња и безверје нодмеће Апостолу Павлу просту визију; али кад се узме у обзир каквим духом и раеполо-

жењем беше надахнут кад ее кренуо на иут у Дамаск, онда би то била исихолошка немогућност Јеванђеоско сведочанство, да је Христос Спаситељ с телом својим славно из гроба уекрсао, стоји у најтешњем складу са појимањем и разумевањем тога велнког чуда у верних за апостолско доба. И сав труд неких скептичара и неверника, да то сруше тиме што ее .Јеванћелиети не слажу потпуно у описивању спореднијех појединости приликом онисивања н приказивања самога васкресенија — узалудан је, .јер се они у оном што је најглавније дословце слажу и непоколебиво верују у то, а то је најважније. Узмемо ли у обзир да су последоватељи Христови поеле његове мученичке смрти на крсту ностали не еамо неодлучни, већ да су се пуни страха и трепета крили и сакривали, а наједаннут, кад га после славног му васкресенија опазише п чуше му реч: „идите ио свему евету и ироповедите јеванђеље свакоме створењу", постадоше тако смели и одважни, да напустише своја скривалишта, па пуни еветог одушевљења ступише у јавност дрско пркосећи сваковрснпм опасностима па и самој мученичкој смрти смело у очи гледајући, — онда то све служи најчвршћим и необоривим доказом, да је и како је Христос ускрсао. „А они изађоше и проповедаше евуда, и Господ их помага, и реч потврђива знацима који су се ио том показивали". (Марко 16. 20.) Да чујемо још једном оног истог иротеетантског иисца, који и ако је критичким сумњичењем руковоћен, ипак мора да нризна ово: „приказивање чудесног ускрснућа Христовог као неки низ простих визија спотиче се о иете таке потешкоће, као и оно што рационалиете,