Српски сион

Стр. 53.

св. Амвросије речима: „Пма нешто у пепелу чему се ја дубоко клањам, а то је клица за вечиту будућност!" Изрека, у којој се огледа иозитивна страна горње опомене. Не може се узети, да тај велики учитељ баш сам пепео или онај остатак од праха и трулежи сматра за клицу или семе, из кога ће једном тело поново процвасти ; код њега неје свеједно појава живота и суштина живота; и кад се једном та појава уклони са позорнице света, онда он не сматра да је уједно и коначно нестало како ње саме, тако и могућности, да сви они материјални делови органског строја, који су једном расути и које-камо просути, могу опет у исти онај строј састављени бити. Ни најмање нам не треба товарити доказ но доказ о бесмртности душе, јер се то подразумева само од себе кад знамо, да је она створена као проста јединица, која ни у чему не зависи од природних сила. Но вера нас наша учи, да душа не продужује свој живот у вечности сама за себе као такова, већ скупа с телом, дакле целокупност душевног и телесног живота II све је то тачно и просто изражено у једанаестом символу вере који гласи: „ч<т коскркен'|<л <шртви;(х". Врло је добро схватио св Августин, да сво делање и сва наука Спаситеља нашег и нема ништа друто за цел, него ускрснуће душа и тела, јер је зато и дошао да ускрсне душе од наравствене нропасти а тела од трулежи. А за велико дело нреображаја једно без другога не да се' ни замислити, јер се и тиче целог човека, који нити је чист дух, нитп прост

анималан (жпвотињски) индивидуум, него је то обоје тако у једну личну јединицу спојено, да тело служи духу као орган, помоћу кога је он у природи свој и господар, а тело опет загрљено самосвешћу духа, узвишује се до пута преображаја. Имајући то на уму учи св. Ћирило Јерусалимски: „Вера у бесмртност служи као корен за свако доброчинство и чист живот. Јер свака душа, која се у ту веру уживела, бринуће се и чувати не само себе саму, него ће и тело своје чувати као оно одело које се ничим укаљати не сме. Напротив, онај који нема вере, већ који се низу страсти одао, тако ће иореметити и злоставити га, као да није његово. С тога и јесте од неизмерне важности у овој догми она жива опомена и преко нужна поука". У овој оштроумној нримедби јасно се огледа стварно разликовање душевног и телесног живота. Само онај дух, који је персонално биће, има права на посед и својину. Животиња не господари својим телом, јер и неје ништа друго већ прост природни организам, т. ј. само тело. Само човек може говорити о свомв телу, јер је свестан, да је он нешто друго. нешто узвишеније, да је он биће лично, коме тело припада као својина и које треба да му се покорава. Ко пориче своју бесмртност, тај презире оно узвишено у створу тела свога и туђега, он га кида необузданим прохтевима својим и не устеже се н сасвим га разорити у опакој обмани да ће тиме сам себе уништити. (.Наставиће се.)

О ОСВЕЋЕЊУ ВОДЕ.

У старом завету Господ Бог давши жртвену у крв ради очишћења греховне нечистоте, заповедио је Мојсију и Арону, да и за очишћење телесне нечистоте приуготове особиту очишишелну воду (Числ. 9, 1 — 9). Том водом чистио се сваки човек, који се дотакао мртвога трупа, човечије кости или гроба, и сваки суд оскврњен присуством мртваца (ст. 10 — 22). Новозаветна Црква је у уолико нре задржала очишћење освећеном водом, што се

чланови који ступају у њену заЈедницу омиваЈу водом св. крштења. Правила апостолска освећење воде и уља приписују апостолу Матеју. У молитви освећења епископ или пресвитер се моли. да би Бог чрез Христа Свога осветио воду и уље и даровао им силу која исцељује душевне и телесне немоћи. 1 Судећп по овом предању, хришћанска Црква својој освећеној води нрипи1 Књига УШ. гл. 29,