Српски сион

Бр. 6

„СРПСКИ СИОН."

часака љуби своје живо дете. Не значи ли то убијати своје дете и тиме товарити на душу своју неопростив грех. Познато ми је више случајева где домаћи јектичавог болесника напајају из истог крчага, из кога цело друштво пије. Зар се не зове то, против Божје воље убијати себе. Зар не видите у том узрок, што се та несретна болест „јектика" баш канда код нас Србаља највећма одомаћила. А где су још многе друге наше неупутности, како код болесника, тако и код самртника. Чувајмо своје здравље, јер Бог неће да ми умремо, већ да живимо. Живи Бога хвале! Не затиримо се бар без Божје воље! А сада ћу, љубазни хришћани, још да нроговорим о даћама и подушију, о обичајима, којима се не само вређа и изоиачује учење наше цркве, већ којима се новчано упропашћујемо, а. тиме грешимо и Богу и потомству своме. Истина, св. наша, црква прописује, на основу учења самог Господа Исуса Христа, да треба гладног наранити, жедног напојити, у опће милостињу делити; али под тим гладнима и жеднима разуме сиромаке, којима је милостиња потребна, а не разне муктаџије који иду на погребе за љубав јела и пића, а не што то црква, прописује. Ми смо дакле нашим даћама прво и друго „дело милости телесне" претворили у грех, и то грех смртни, у неумереност у јелу н ииЛу. Па коме је Бог дао имања и не чудим. се толико, али се чудим сиромаку који се уваљује у дуг и после са својом сирочади кубури по више месеци, а све за љубав неког обичаја, који црква, наша осуђује. Задужује се и кубури за то, да налије и насити неколико грла, која ни најмање осећаја у његовој тузи немају, него даћу и са које „многаја" зачињавају. Окајмо се, дакле, једном тих штетних обичаја, који нас материјално затиру и који у разборита човека морају вређати истиниту љубав наспрам свога нокојника. Газде у томе морају напред, јер њима, се неће моћи пребацити да чине то што им се не може и да им сиромаштво не допушта.

Света наша црква учи нас. да је за спас душе и опроштење грехова, довољна молитва цркве и хјти/Жанска милостиња. Па с тога држећи се њезине св. науке, молимо се Богу и колико нам је могуће — чинимо милостињу. Света црква ништа друго од нас и не захтева. Што, дакле, товарити себи на душу грех, а на имање дуг, зарад неоправданих обичаја, који се одржавају не с тога, што их волимо, већ с тога, што нема онога ко ће делом да им на пут стане. Коме је Бог дао, да може за спас душе и вечан спомен своме покојнику нешто жртвовати, имаде много богоугодних и племенитих начина, на, које може ту своју намеру извести, те достојно своју љубав или поштовање своме покојнику указати. Та ето нам св. цркве наше, која се сваки дан за своју упокојену децу моли. Учинимо њој ио могућности свој дар. Тако су чинили и наши славни нрадедови, па им се и „поје литурђија и овога и онога света,". Ено вам „фонда св. Саве", те дивне задужбине нашег св. Патријарха Георгија! Зар се можемо на бољи и достојнији начин одужити нашим милим покојницима, него ако делом посведочимо, да нам је на срцу наша вероисповедна школа коју су нам наши стари у аманет оставили. Ко ће нам веровати да љубимо своје мртве кад наспрам своје живе деце — подмлатка и узданице овоје, довољне љубави не показујемо! — Ено вам на даље толики богоугодни и просветни заводи и установе. Та кад би само једну четвртину од онога што на даће и друге штетне обичаје утучемо, жртвовали на, просветне цели, чудом би се зачудили шта смо кадри учинити. Таким делом угодили би Богу, користили своме народу, светао образ своме подмлатку оставили, достојно штовање ода-ли својим покојницима, — а. себе ипак неби у оној мери оштетили, колику нам штету наши искварени обичаји наносе. Слава и хвала нека је свакоме, који добрим примером претходио буде у искорењивању тих штетних обичаја — тога корова у њиви народног нам живота! • Ђ. К.