Српски сион
Стр. 86.
„СРПСКИ СИОН."
Бр. 6.
Чан> коскрбсен1А л«рткк1\ г А.
Обдик и црте, које јој од оне визије дубоко у памети урезане остадоше, гледала је сада својим очима на јави, те беше чврсто уверена да ће се и све остало збити и догодити. И заиста, кратко време носле тога буде као одпадница од корана и ватрена поборница хрипЉанства на смрт осуђена. И по сведочанству св. Евлођија, којп је био очевидац, први је претрпио сродник Аврелијев Феликс мученичку смрт; за њим је дошао на ред ђакон Ђорђе, кога као странца хтедоше и поштедити да је хтео притајати вере евоје, но он то никако не хтеде учинити; затим погибе Лилијоза жена Феликсова; а најиосле Аврелије и Наталија. — На ту причу надовезује Вајт ово: Догафај тај, који неје јединствен, већ између многих изабран, пружа нам многу црту за поуку. Да је впзија изведена фактичким лнчностима доказао је најјасније долазак онога човека, који за време тога догађаја тек што се кренуо на пут из Палестине за Алгир, а то опет доказује даље да се не прекида саобраћај између покојника и нас на земљи, наиме пак између покојника и оних који су у цркви спојени као удови у једно тело хрииЉанско, коме је глава Христос Спаситељ. Што се нак тиче светлости и славе оне у којој се мученице за веру појавише својој пријатељици, може се претиосгавити, да је то део оне славе до које ће верни после будућег општег преображења доспети, а коју су оне цутем антиципације достале, ако се у опште тако што и претпостављати може, или ако се такав начин иојављења не би могао другим (субјективним) путем протумачити. Но што се овде не сме превидети, то је, да духови покојника стоје у свези са земаљском природом, помоћу које они на живе упливишу, и у чељу лежи и услован доказ за ускрснуће. Но ва-н сваке је сумње, да такав дух жуди за повратком или, како Аностол вели, за поновним усностављењем тела свога. А да ли у онште, после коначног распада у прах и пепео, ииак нреостаје „ негишо " што би имало послужити као клица за ускрснуће, то се не да пзвести из сравњења са шеничним семеном, јер шака пепела и за живот снособно семе, сасвим су две различне ствари.
Но овде и не долази у обзир земаљски прах, већ земља као такова, на којој живе људи. ради којих је и створена. А врхунац свију њених производа је тело човечије, које оиет превазилази њене границе, јер му је опредељење да служи духу, а и не може га земља попут животињских тела сама произвести. Овемоћна реч божија, која је тело човечије од земље произвела, у стању је то исто тело поново оживети, да га поврати духу с којим је већ једном уједињено било, само нгго тада неће више бити у старом пропадљивом, већ у новом за навек непропадљивом и непроменљивом стању. Непреображена природа нема нигде сталне тачке при којој би се зауставити и примирити могла, него непрестано лута поларним нротивностима; то би нашла само у човечијем духу. Човек у садањем своме стању може имати унутарње задовољство, али никад прави мир, јер над њим влада стара природа. Преображен човек пак може само на исто такој земљи живети, као што опет преображај и коначни мир нрироде зависи једино од човечанског. Овде се и опет истиче наука аностолска, да ће својства ускрснулог тела бити сасвим друкчија од садашњих у садашњем телу. То се јасно обележава у апостоловим речима: „јела су за трбух и трбух за јела; али ће Бог и ова и онога покварити. А тело неје за курварство, него за Господа и Госиод за тело. А Бог и Господа подиже, и нас ће подићи силом својом" (I. Кор. 6. 18 —14.). А даље вели у истој глави: „Не знате ли да су тела ваша уди Христови?... А ко се Господа држи, један је дух с њим... Или зар не знате да су телеса ваша црква светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и несте своји. Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телесима својима, и у душама својима што је Божије". Анимални (дКшшњш) живот креће се у два правца тежећи за самоодржањем т. ј. тежи за храном и расплођењем. Храном умножава човек крв помоћу сваривања и дисања мењајући непрестано материју, без чега би сваког тренутка могла наступити смрт. Телу пак иза ускрснућа не треба свега тога, оно је узвишено и утвр-