Српски сион

Стр. 88.

„СРПСКИСИОН."

Б р. 6.

женом надом шаљу своме Искугштељу радоено невајући: „Христосх коскресе изж <и((1ткк1)(а („Реформа" 1878. бр. 20—26.)

ПОРОДИЦА Проповед оца Августина од Монтефелтра. ( Господо! Имаде вам једна установа, која је, после релиђије, најлепша, најслафа и најдража од свију установа, која је неопходна основица и природни ослонац друштвеног напретка; установа, која је установљена од узвишене руке, јер је установљена од саме руке Божје; установа, коју треба, у буквалном смислу речи, назвати основним стубом друштвене зграде, јер би се ова без ње брзо уздрмала и порушила, — а то је: лепа, мила, света, установа ГОродице. Она је донекле виша од јавног друштва, па и од саме отаџбине. Свакако породица тако радикално тангира јавно друштво и отаџбину, да напредовање и опадање породице, значи: напредовање и опадање јавног друштва и отаџбине. Али данас не ће то да схвате; данашње теорије социјалне и утопи.је хуманитарне не воде рачуна о породици, која је управо стожер и живот друштвеног поретка. Оне заборављају, да се породица храни на самоме извору нашег живота, на топлом срцу наше мајке и оца. Један учени публициста рекао је, да је нородица друга душа човечанског друштва, али данашњи законодавци врло ју често смећу с ума; они се највише обазиру на индивидуум и народ, а не рачунају с породицом, том светињом традиција н обичаја; том родитељком народа храбрих и великих, и школом, која људе учи друштвеним врлинама. 0 њој, дакле, хоћу, да данас беседим. Пре, кад оно расирављах о човеку. јасно сам показао како он не може без релиђије живети, и, све кад бп без ње живео, да би нам онда нружао нризор из једне јако жалосне драме. То исто хоћу данас да докажем о породици, тој колевци детињој, том огњишту, са којега греју човека најчистије и најсветије традиције, тој сталној установи за одржање рода

сл«ртТк> слиртћ попракх и сЗцјимх ко гроскх® жикота дарокакх". У Голубипцима , августа 1894. Дамјан Прерадовић парох.

1 РЕЛИЂИЈА. талијанског превео: јереј Илија Шумановиб. човечјег, а која би без релиђијозне нодлоге пружала нам још много жалоснији призор, но човек без Бога. Господо! Ево вам за то одмах доказа. Породица пма две стране у себи; једну божанску и једну човечанску. Страна, човечанска. Породица постаје услед слободне воље мужа и жене. Поједини уговори модификују нузгредне услове њене суштине у погледу човечанске стране брака. Државна власт бдије над тим, да уреди њене цивилне односе, као : одношај деце према родитељима и обратно, одношај између мужа и жене, и т. д. Али породица има и своју божанску страну. Принцип породичнога живота јесте она морална веза, која саставља и веже више живота у један живот; корен дужности, које детерминују односе између оца, матере и деце, потиче из воље самога Бога, који је још при стварању света установио и благословио везу између мужа и жене. Заиста чудновата историја! Свето нисмо нам прича, како је Бог, пошто је из ничега створио свет, и касније човека, врхунац својих дела, рекао: „Није добро, да човек сам буде; придодајмо му помоћ и одмену". И тако се деси, да је Бог, у Својој бескрајној добротп, дао човеку другарицу, те Адам, кад ју је угледао, кликну: „Ево меса од мога меса, ево кости од моје кости, ево крви од моје крви". И Бог је благословио ту њихову везу, која ностаде извором човечанства, и рекао им: „умножавајте се"! У тој старозаветној нричи садржана је историја извора породичног и разлог породичне ексистенције. Али какву је основицу дао Бог породици ? Жожда чула? Не, јер она спадају у инферијорну страну човека, а нису ни истрајна Та и животиње имају чула, па ипак немају породице. Треба се иопети много више, да се дође