Српски сион

С тр . 140.

Б р . 9.

лика: види се, да секта ова душу својих жртава тешким оковима иритискује и не даје јој маха да се слободно крећс. Само дело приказује нам писца као човека, који није жалио ни труда ни трошка, да све могуће изворе за ову тему прибере, среди и да их у свом делу у потпуној системи изложи. С друге стране ова књига јасно сведочи. да јој писац врло добро познаје и предмет, о коме је узео да пише, да је више пута са великом опасноигћу по саму личност своју одлазио на скупове назаренске, да је на истима добро уочио све њихове обичаје и махне, да зна њихово учење о сваком догмату њиховом, једном рсчи, да их скроз познаје. И листајући и проучавајући то дело. ми смо увидели, да ностанак, даљу судбину, новије одношаје и обичаје назаренаца истражује и нриказује један својим великим трудом изоштрен таленат. Речена нужна многа претходна студија, а затим сигурна обазривост нри обради прикупљеног великог и многостручног материјала дођоше ту у брижљиве руке. — Распоред је добро нромишљен и — држимо без мане, обрада је лака и разговетна. Још је и речник авторов ирилично богат и употребл>ени изрази одговарају предмегу, који обрађује. Сриска се књижевност заиста може иодичити овом књигом, јер и сама руска критика*, која упоређује ово дело са руским радовима о штундизму, вели, да је ова работа од неоцењиве вредности, а тако се исто изразила и румунска стручна критика**, која на крају тражи, да се то дело што ире преведе на румунски, јер ће и Румунима добро доћи! Садржину те књиге износили су подробније на јавноет како г. Сава Петровић, исто тако и руски, румунски иа и хрватски приказивач. Ми * У сриском ирекоду у „Бранику" 1894. бр. 90. ** У ерпском иреводу у „С. Сиону" 1894. бр. 33

дакле не налазимо за нужно, да и са своје стране то исто "учинимо. Ако једнога или другога читаоца нису с тиме они успели да покрену, да ту књигу себи набави и проучи, свакако да их неће на то нокренути ни још ошиирније приказивање садржине од наше страве. Место тога ми ћемо овде да се мало дуже задржимо само при последњем оцеку, који је автор крстио „Завршним размишљањем" и то с тога, што се у њему расправљају питања, која су у тој области у нас од неког доба на дневноме реду. Ту је наиме автор прегао, „да — као што сам у нриступу вели — наброји све крупније узроке ширењу те секте међу нами" и говори о томс, „како би се наше свештенство могло осигурати цротив даље инвазије те невоље". Узроке томе наглом ширењу налази он нре свега „у нашим дојакошњим приликама. у којима је назаренштина и ухватила корена и отела маха у нашој средини". „Те су прилике врло тужне, то је стање врло траљаво, врло бедно. Ми ту видимо не само општи застој, него се шта више било ударило у натраг у сваком погледу. тога доба веје убитачним бацилама , од којих се разбожше не само иоједџни удови, неео и це~ш тело". С једне стране је једно крило нашег политичког живота скренуло странпутицом и довело ,.у тако рећи крвну опреку нријатеља са пријатељем, брата са братом, оца са сином". Та нолитика „место унанређења у сваком погледу: верском, моралном, народносном, материјалном, културном — шири над нами жалостан мрак". Њени понеки органп .зададоше тешке ударце е једне стране нашем моралу. а с друге стране нашој црковности", пуштајући, да „кроз њих струји у главноме Фриволност, којој ништа не беше узвишено, ништа велико, ништа свето." (Настапиће се).

ХОЋЕ ЛИ БИТИ ОД КОРИСТИ?

(Наетавак).

III.

Па сад, кад смо доказали, да није данашњи саборски одбор уложио велику трећину фондовских и фундадијоних капитала у државне наиире, него да их јс тако уложене затекао

из г. 1863 и до г. 1890, — сад ћемо ирећи на нитање: да ли се, улагањем фондовс.ких капитала у државне напире, заиста чини кака год штета народу, и да ли се тиме одмаже народно-црквеним фондовима'!