Српски сион

Б р. 9.

„('М1СКИ СИОН"

Ока ирича. дивна прича, Леи иам иаук свима даје. У животу ко год згреши Треба увек, да ее каје. Папчево 1895.

Ко се каје, милост проси, Лепу жртву Богу иоси. А ко Бога, љуби, тту)е Бог га воли и милује. Лука ПоповиБ, парох панчевачки.

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. „Назаренство, аегова исторнја и суштина". Написао Владимир Димитријеви&, етудент богословије. Приказује Максим 1!уји1.

Има већ неких шендесет година, како је швајцарско-калвинскп пастор Самуило Хенрик Фрелпх засновао секту, чије следбенике у завичају н.езину називају: г Таи%е8ттИ;е", „ГгбћИсМапег", .ВарИв^еп". „ХеиТаиГег* —и има већ близу иедееет година, како је ту еекту пренео у Угарску ковачки момак Нет^еу 1<ајо8, а двадесет је и оеам годииа, како еу је иочелн и међу Србима ширити у Сремеки.м Карловцима, Хрвати ЈелпЛ п Мата РебриИ. И у току тога дугога врсмена та онака секта јако разрива како државом признате вере у Швајцарској и Елеас-Лорену, тако нето и вере у нашој отаџбинн. а нарочито иашу Веру правосланну. Но крај евега тога не само да још ии једном нашем, срнском. него ни мађареком, па бшме ни ком немачком богоелову није пошло за руком, да ту еекту нрикаже онако, како је то учнпио наш г. Владимир Димитријевић. То јс фмкт, који је констатовао и г. Сава ПетровиК, када је дело н.егово нриказао и препоручио за награду . Матици Српској". 11а када је у нашој сиромашној, у нашој почетпичкој богословској литератури ноникло једно дело од тако реткога значаја, онда се нами не може на ино, него да зажалимо и на овом месту, 111 то таково дело не само да пема евоје достојне прбђе у нашем читалачком, нарочнто свештеничком свету. него се није чак нашао нико да, што јс уобичајено у других народа, то дело, када је штамном угледало света, нашем народу и достојпо прикаже. Ми смо доживели, што вал.да још нико до еада, да намједпу таку књигу нриказују Руеи, иа Румунп и Хрвати. а ми тек после тога да дођемо иа ред. У „Србобрану" је истана било нешто, по то

је само одгомор на некс приговоре хрватскога приказнвача у „Хагос1шт Хоутата" п Вгти8"-а, који је нод пзговором неког слободоумља хтео да узме у заштиту пазарсне, те је чак тако далеко ишао, да је замерио иисцу, што се према иазарепима показао ,.нетолсрантним" (!?) назвавши их „губом", „опаком сектом" и „раном, која разједа тело нам народно". Није нужно г. ДимитријевпНа од овпх и еличних примедаба много бранпти, доста је еамо навести, да горн.и изрази још не одају нетолеранцију нрема назарепима, секти занета нетолерантној. А друго, .Впии8" бп вал.да хтео. да ми назарене гладимо п милујемо, а они нае да у.једају? Е онда се внди. да их елабо познаје н да .је еамо нрочптао горн.е дсло, па без икаква размишљања сгао низати ону своју .анализу" о правоме бићу назаренском. Међутим је наше стално уверење, да је писац свакако обвезао цео сриеки народ овом својом кп.игом, јср назаренетво је постало чињеницом у нашем нс еамо црквеном, веК и народном жи воту. Јер негирајући националност ова секта сваким новим чланом из крила ерпеке православнс цркве, односп и по једног Србина, који се више не назива Србином, који више не реже колача, нит прнноеи кољива и свеће, који једном речи еве наше лепе и значајне народне обичаје одбацује и престаје бити Србином. Секта ова дакле по нас је најопаснија, јср нам шкоди и као православнима и као Србима. Она од Србина створи нско чудо од човека и унраво се свако, ко иоле иознаје природу нашег народа, мора чудити, како се може така еекта међу нами пшрити. Од весела момка и праве ерпекс стидљиве, ал' и разборите моме, иостану енуждена. вечито невееела чел.ад, пеодрсђепа погледа и идиотична