Српски сион

„СРШЖИ СИОН."

јесте. Сав спор овај никао је и:ј иеодо- ј ,1>иве мржње једнога дијела наше браке Х])вата спрам Срџсшва , на оило да је оно коме само и на језику. а тој мржњи на Срнетво још се придружује и непријазносш спрам иравославља. То изазивље срџбу и гњев, то распирује свађу. то меће браћи у руке блато. којим замазују оно што је Србину свето, то им етавља и у перо и у уста ријечи руге и иогрде на нас. Да сви Хрвати нијесу такви. тр не треба ни сиомињати, а да они који су такви, бургијају нротив наших светосавскнх свечаности, то зна сигурно и кр. жунанијска област беловарска. Питање наше дакле може се са свијем лијено макпути са иол.а школе, на ставити у облику: смије ли се у краљевинама Хрватској и Славонији, међу браћом Хј )ватима, срнски мислити и српски оејећати, српски говорити и творити? Она браћа, која се буне нротив наших светосавеких свсчаности, одговориће нам: не смије! И та браћа показала еу већ на толико мијеета, да ће свашта учинити, ако им ко рече да је Србин. Не питам, да ли имају право. Али смијем заиитати: кад ће пред високу кр. земаљску владу у Загребу иекрспути иитање које јавне обласги, да ли се смије дозволити, да се у Хрватској и Славонији когод Србипом зове? Не смета што има закон, који то дозвољује, али овако се иитати може, кад има њекога, коме тај назив није но вољи I Ја идем још и дал.е. Није тајна да у Хрватекој и Славонији има Хрвата, који би Србе, ваљда читаву трећину, четвртину ли, укупног становништва тијех земаља, лијепијем радо даривали даром, „ејекиром" у главу! На зар не би опда јавне влаети имале права нигати владу: смије ли се овдје ко звати Србином и кнд га п.еко због тога изазивања хоће еикиром но глави, да ли га власт мора брапити?! Ако би се одмах, чим се њеко буни, етавл.ала у пишање не сама отравданосш буњења, већ оправданост онога због чега се њеко буни, онда ће бити врло смијешних, управо срамних и врло жалосних питан.а. Многи из хрватске странке права, а ваљда и још когод, буне се приликом све-

чаних дочека православних владика, кад ови у својим дијепезама врше апоеголску дужност своју. Зар ћемо иитати: смије ли се дозволити, да те владике обилазе своје вјерне? Њеки каљају православне храмове блатом и другим чиме. Зар ћемо питати: смије ли ее дозволити подизање правоелавних храмова, или, смију ли ее трпити они, који су већ иодигнути ? Да не ређам дуго, зар не би тијем нутем дошли до питања: смије ли се дозволити. да правоелавни Срби, бар у краљевинама Хрватекој и Славонији, жнве?! Но погледајмо на питање, којим се бавимо, и с друге страпе. У дну душе еам увјерен, да би правоелавни Срби жупаније беловареко-крижевачке, кад би им залребала свједоџба о Н ј Иховом нолитичком владању, од својијех жупана евагда добили такву, у којој би се звапично потврђивала коректпост њиховог иолитичког владања. Ја не вјерујем да је с њиховим нолитичким владан.ем био незадовол.ан нресвијетли ве лики жупап, госп. 1'адослав ил. РубидоЗичи, не вјерујем да није задовољан и пресвијетли Др. Мн./утин КукуљевиЛ-Сакцински. 0 оиима прије њпх нећу говорити, јер међу њима било је и Срба. Но инак, ако ее можда догоди.то, да је кривицом једнога и другога Сј )бииа, при светоеавеким свечаностима изушнепо или учињено штогод, што није у складу са еветим дужностима лојалнога држављанина, а то би у нашем случају могло бити једини оправдани повод за буњехве, чак ни у шом случају не би се требала доводити у нитање дозвољеносш саме свечаности. Јер ако је таквог случаја било, то је само један случај, то пије опће иравило, које би истицало из •арироде саме с.вечапоети; нрема томе закон се не би ии могао позивати, да се одмазди на свечаносши, ве!> на ономе, ко му је скривио. Или би се зар дозвољеиост нроновиједања у нркви стављала у питање, кад би се нашао непаметан евештеник, који би прилику проповиједи употребио, да говори оно и онако, што и како закон не дозвољује?! Ја мислим да би се кривац позвао на одговор и казнио, ако је збил.а крив, а ником не би ни на ум дошло да пита: „смије ли се проповиједати ?"