Српски сион

С ТР . 134.

смлтрати комуналиом потреоом, коју комуналиа школа треба да задовољи, опда ће те безусловно доћи до захтијева оне хуманитарне њеке религије, која у себи нема ничег нозитивног Ми би пак хт.јели своје разнолике вјероисповијести у иодмлатку своме утврдити. али веК зато што су оне разнолике, не може колуналпа школа узимати тај носао иа своју бригу. Ни иародносш једна, нпје паша комуиална потреба. Сваки имамо своју. Комуиална школа не може с тога, на том нол>у, пишта ни радити. Посебпе дакле чпје евечаности, иичега што би парушавило комцнални жиг комуналне школе. ничега у чему сви принадници те школе пе би налазили задовољење заједничких својих иотреба и интереса, пичега што носи на себи печат иосебиосши, ничсга о чему би ма и један прииадник комупалпе школе с правом могао рећи: ово пије моје, или: ово иде ускос моме, — пичега тог ие смије битп у комупалпој школи, ако јс она у исшину комунална школа. За такву школу пијесу пи конфесгфнални ни народносни нредмети. Таква је нрирода комуналне школе. и опа то пе подпоси. Но гшгиа комуналпа школа пије срећом у толикој мјери ексклузивно комуналне нрироде. Законодавство краљевипа Хрватске, Славопије и Далмације — то му морамо с благодарношћу нрнзпати — и.у је само донекле нокомуналило, оставл>ајући у њој мјеста и елемепту конфесионалном, а и народносном. Она се брине и за вјерозакоиску обуку својих ђака, опа се стара

и за утврђење националног осјећаја у п.има Не морам наводити доказе за ову тврдњу. Кад се једна наша комунална школа подигпе, благослови је свештеник, кад дјеца у њу дођу, одмах се иастоји, да се у духу своје конФесије дал.е развијају, проиисује им се нолазак ц]»кве, пази се да ли дјеца тим прописима одговарају, учител. њезин врши као такав и службу у цркви и т д. А народпоснп елемеиат зар није у њу припуштен? Прођи крај школе. кад је час ијевања, дођи на испит, иа ћеш се увјерити да јест. „Ја сам млада Хрватица", „Ој Хрваши. јоштер живи дух ваших дједова", тако пјевају дјеца комуналнет коле. И ако једаи дио комуне има п])ава па такве нјесме у комуналној школи, зар опда и други дио комуне пе би смио имаги нрава на пјесму: „Ја сам Србин, сржски син - ' - ? Ако нема. опда је то слаба комуна, опда то није комуналиа школа, него школа једнога %хлемена, у коју је друго племе стје])аио само зато, да се посредством школе убије. Наша земал.ска власт пе би могла, као кућевласник у тој школи, дозволити то убијство једнога свога укућанина. И школа таква не би била културни завод. П Р ије би јој тада доликовало име онога мјесга, па коме се на правди Бога, а у име закоиа, дави и убија. Не, ми иемамо такву школу. Код иас што је једном дозво.вено, није ни д]>угом забран.ено. Нод посећи хрвашски, подноси п])И ])ода наше комуналне школе и сриски пародносии елеменат. (Наставиће се.)

ПОРОДИЦА И РЕЛИЂИЈА. Лроиовсд ои,(1 Августнна од Моитефелтра. С талцјанеког кревео: јереј Илија Шуманови^. (Свргаетак).

А 9

гга тек да речемо, госнодо моја о ма-

тери Мати ! Ја не знам, је лн Бог створио што лешне, и милпје, што слафе и светије од срца мајчина ! Није ли срце мајчино најсавршенија слика оног божанског осећаја код људи, који називамо љубав, нежност, доброта п ножртвован.е ?

Мати, ах! то је ми јомир у породици ; али непобожност га гуши и кужи. Матн, то .је анђео хранитељ у нородици; алн ненобожност га — обесвећује. Жена без релнђпје! Јадник и негрстник је сваки онај м\ж, који гура своју жену у неверство. У б \])и живота како ће се одржати право та слпба трстика. ако ју релиђија но