Српски сион

Вр. 1 1.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 181

сс каје тада несретник тај, кад види, да јс радно цијелог :ки1!ота енога, а да нипгга иа себе учипио пије! Како га болп. пгго је задао себи толико мука. а нијс се старао, да се приблпжи

небу; што је увијек мислио, да је сувише слао, да Вогу служи. а нпак н.мао еиаге да буде му чсипк еујете и свијета, кога иестаје на њега ! ( Наст;| 1-.и 1и- со.)

К ШД.&У 0 СВЕТОСАВСКИМ ШКОЛСКИШ СБВЧАНОСТИМА.

Пише урота Јован ВучновиК. (Свртпетак).

Сиецијалмо о оиомс што иа тколасн дио те снечлмости смнда, морам тако!)е ирианати, да тај г џт. није вај/м/џшњк. или правилније да речем. ја не могу маћи нотврде аа то, да је школа учествовала V свстосавској свечаности већ нрије ■><)(). или н вншс још година. Кад не могу нотврде па то иаГш онда не могу то ни гврдити А чини ми ее, да Ке једва ко моћн дамае ианпјети нотврду аа овакву тврдн.у. То еудим но томе. нгго мм о школству евом иа времепа ире —4 стотипе годииа елабо шта анамо. Ја бих рекао, да пијеемо у то.м добу ии ималн школе. Манаетирско ђаче, трчкајуКи аа послом манастирским, ирнаадол је тек учпло слова срицати, и чобанче је тек иа пландишту код окаца и коаа, вадило иа торбака кн.игу, иа које је учило слока расноанаватн. Такве су пам бпле чемерне нрилике. Међутим иослужи ли кога брата среКа, да нађе и ианесе докаа. да је то друкчије било, да смо имали и у оно доба школа, весело ћу прианати, да сам се варао. До сада пак анадем, да је уре ћеније наше школство новијег датума, бар овдје у данаппвој нашој Австро-Угарској монархији. 0 тога мислим. да ни учеетвован.е народпе школе у светоса1;ској све чаностп, пе може бити од давнијсх вре мепа. ИсповнједајуКи оио, ја сам ишао у ирошлост и тражио сам т/шг почетку тога школиног учествован.а у светосавеким свечапостима. Чинио сам то колнко абог тога, да доанам старнну п.егову, толико псто, н још више, абог тога, да увардам карактсрнс црте и.егове па са.мо.ис иочстку. јер то је оно, што пас оеобито мора нптересоЈ ?атп, послије сиунцнјацпјо преевнјетлог

гоеп. одјелног нредстојника,

о

карактеру

еветосавске свечаности у опће и школскога дијела те свечаности посебно. Ночетак сигурпо нијесам нашао, али сам се стално увјерио, да је одмах, чим се у пас почело живље })адити око подиа.ап.а школа, и чим су стале школе ницати, уведепа и школа у круг светосавске свечапостн. Поанато је да се код нас тек у '4а г \н,<)ј четвртн V \'Ш. вијека онажају успјесн и прећашн.ег настојања око ноднаап.а школа. У првој ноловини ирве четврти овога XIX. вијека, прегнули су и Земунци да до!)у до школа. Иастојаље тадањих ро-. дол.уба уродило је плодом, и 1. новембра Ш1:1. године потписан је устав о њиховом школском Фонду п школама, гдје се у 8. тачци ово вели : дан 14. јануара, г. ј. просвјетитељ срнски св. Сава, биће патрон* школа наших. Тог дана ће бити школска свечаност и сваке године ће се (тог дана) чинити спомсн свима онима, који што нриложише, ако су у животу аа милост (Божју) н живот нм, а лко су помрли, аа њихов нокој. Уа т<> ће још један од старијих учсника говорнти кратак говор у захвалу свима осповател.има, нли о користи наука и проавјстс " (0])нгипал ове тачке штампан је црквепословенским јеаиком у : Сретен Л II., Путовање но повој Орбији; стр. 131). Па овога видимо 1.) да школа паша, одмах при појаку скоме, улааи у круг опће Шжвсно -народнс скетосакске свечаности н ■Ј.) да је већ у ночетку XIX. вијека карактер еветосавске, баш п школске скеча-

11и тжвенословенскп јгзик неми за „крсно имо" ираве смојг ријечн, па и он кубури са туђом рнјечп. Нрава је то ерпска спецнјалност, коју само срнски језик раиумије,